Zubi su moja struka. Pre dolaska ovamo besprekorno sam ovladao zanatom vađenja zuba, što se jasno vidi iz toga da su pod mojom rukom samo trojica njanjavaca zakukala. Osim njih, nema čoveka koji mi je na zubarskoj stolici pisnuo. Kutnjaci, umnjaci, sekutići, očnjaci, ne pravim pitanje. Samo široko zinite i – hop – zub je moj. Na stotine, čuj stotine, na hiljade sam ih izvadio. Vala, bar sam se zuba u životu nagledao.

E, koliko god da se zubi razlikuju, toliko su sve ludnice iste. Od kad sam se sa ratišta vratio, tri sam ih promenio dok naposletku ovde nisam stigao. Svuda ludak do ludaka! Pa još bezubi. Pitam se gde im se zubala dadoše. Da li je moguće da se ludi tim redom – prvo ti odu zubi, pa onda razum? Strahota... No, da se vratim priči.

Dobro mi je gde sam. Kao veteran u ovom krezavom svetu imam i povlastice. I beli mantil su mi dali, istovetan onom kakvog sam u zubarskim ordinacijama nosio. Ustrojstvo belih mantila nešto je, istina, drugačije. Psihijatri ih nerado oblače, ali celokupno medicinsko osoblje i ja, poslužitelj, obavezno. Prozreli ste me? Jeste, uslužujem pacijente, ali i ostale namernike koji svraćaju u naš dom. Doručak, ručak, večera, ne pravim pitanje. Između toga pokoja užina, kafa i sok za vreme kratkih poseta. Dočekujem i ispraćam pridošlice koji jednako ćute, mrgodnih čela i stisnutih usnica, kao da ću sad sve njupavce da im povadim.

E, tako sam zapazio vojničinu. Svakog četvrtka dolazi da obiđe strica, brata, šuraka, ne pravim pitanje. Koliko god tunjav taj pacijent bio, njegov posetilac nije. Plješće me širokim dlanom čim stigne, smeje se grohotom (zubi kao pod konac), i priča punih ustiju dok ne dokrajči sve darove koje je onom mutavcu doneo. Na njemu vazda oprana i opeglana maskirna uniforma, do guše zakopčana. Stoji k’o salivena. Jeste, i zubarski posao zahteva izvesnu pedanteriju, ali je stručnost na prvom mestu. Koga je briga na onoj stolici jesam li uštirkan? Vadi ga samo, čoveče, napolje s njim!

E, taj nalickani, ali nadasve srdačan vojnik, kaže da mu je neko iz sanitetskog voda Treće čete Prvog bataljona došapnuo kako sam majstor za zube. Odmah donesem kafu, ispraznim limenku od pikavaca, a on, veseljak, nastavlja da me čika – u koju sam ruku veštiji? Zar ja, oboruki? Levom, desnom, obema, ne pravim pitanje. Zamašem rukama sa zamišljenim klještima. Neuveren, pita me bih li mogao muške od ženskih zuba da razlučim. Čuj, da li bih mogao!? Ta, među svim raljama sveta, ljudski su najlepši. I priđem bliže znatiželjniku, da mu pojasnim.

Muški su krupni, četvrtasti, kao od komada slonovske kosti pootpadali, pa se s visina čoveku u vilice usadili. Ženski zubići su uži, rozikasti, k’o vajarskim dletom izvajani, ne bi li po dva pravilna šesnaestodelna mesečeva srpa tvorili. A dečji su pre rođenja nastali, još nenikli a već nazubljeni, k’o beli zumbuli posejani.

Ućutim, sve sam mu rekao.

Vojničina se osvrne, zaverenički namigne i otkopča dugmad na košulji. Razdrlji je pred mojim očima. Na kožnoj, crnoj vrpci, oni, u širok luk nanizani.

Muški, ženski, dečiji, ne pravim pitanje... Ženski, muški, dečiji, ne pravim pitanje... Dečiji, ženski, muški...