„Evo, draga gospođo Stamena, sada će biti u redu. Noga će biti kao nova, samo pažljivo s njom narednih dana. I, ne zaboravite, vidimo se tačno za mesec i po, da skidamo gips. Dobro je što ste nas pozvali, a ne kao mnogi stariji ljudi da sami krenete u bolnicu i napravite još veću nevolju. Ma, korisno čudo ta sprava. Voleli ga, ne voleli, nikad se ne zna kada telefon može da ustreba.“

***

Sedela je u žutoj kockastoj fotelji. Noga u gipsu bila joj je podignuta na stoličicu presvučenu istom čupkastom tkaninom, samo iskrzanijih ivica. Mačke su najviše volele baš tu da oštre nokte. Pored nje, na tronogom stočiću stajao je telefon. Pomerio je njenu omiljenu saksiju. Stanislavin amarilis snuždio se u njoj, okrenuvši ružičaste glavice na drugu stranu.

Gospođa Stamena tupkala je prstima po naslonu. Od muke bi najrađe trupkala zdravom nogom, ali ju je sprečavao strah da i nju ne izokrene baksuz. Premda je radnici nisu slagali, njihovih dan-dva trajali su čitavu večnost. Bar su je koštali toliko. Razdvojila je prste šake i krenula da nabraja. Palac – razoren, pa traljavo zakrpljen ulaz pred kapijom; kažiprst – prestrašene i gladne mačke; srednji prst – klonule petunije, raščupane muškatle i uvređeni Stanislavin amarilis; domali – noga u gipsu. Što je mnogo – mnogo je! Dva-triput je kucnula malim prstom o naslon i konačno ga uperila u telefon. Ti! Ti si kriv za sve!

Utom je okrivljeni zazvonio.

Pogledala ga je dignute obrve, pa se namrštila. Sad bi još i da se svađa! Rešila je da ne obraća pažnju. No, posle desetog zvrca zgrabila je slušalicu i prislonila je na uho. Nije progovorila ni reč, sačekala je da čudovište prvo kaže šta ima.

„Halo... Halo... Mama, jesi li tu?“

Dakle, prevršena je svaka mera! Šta ima ko da je mâma? Nije ničija majka, a najmanje ovog, ovog, crnog krokodila! Ipak je odgovorila:

„Nisam!“ i tresnula slušalicu na rašljaste nosače.

Nije se iznenadila kada je telefon ponovo zazvonio. Činilo joj se, zvečećije i zvrndavije. Stisnula je usnice da mu pokaže kako se ćuti. Nije shvatio, pa je podigla slušalicu i kazala:

„Pogrešili ste broj. A pošto ga ni ja ne znam, čudim se otkuda vama“, izgovorila je i oslušnula hoće li začuti prekid veze.

„Pa, oduvek ga imam.“

„Ko je to?“ izgovorila je već sasvim razljućena. „Zar vas nije stid da uznemiravate staricu, i to slomljene noge!“

„Slomljena noga? Zaboga, kada se to desilo?“ glas ju je prekinuo.

„Sinoć kada sam pošla da kupim hranu za mačke. One budale iz telefon...“ U trenutku je zastala, svesna da se zanela u razgovoru sa nepoznatim čovekom. I malopređašnja ljutnja ju je napustila, godila joj je brižnost koju je načula u glasu. Ali šta se neznanca tiče kada je i kako slomila nogu, samo ga opterećuje. Moguće da je ipak pogrešio, možda je fin čovek, a trtljanjem mu uskraćuje priliku da se izvini i prekine razgovor. Uostalom, ovakvo trtljanje nipošto nije besplatno! Dobro, on će ga platiti. Tim pre je red da mu dozvoli da prekine. Veza je zakrčala.

„Mama, da li me čuješ?“ Gospode Bože, ovaj još nije shvatio.

„Rekoh vam, pogrešili ste broj. Ovaj nije vaš.“

„Nisam ni okrenuo svoj, već tvoj broj.“

„Ne, ne razumete. Broj koji ste okrenuli, pogrešan je.“

„Kako je pogrešan kada pričamo?“

„Pričate vi, i to sa pogrešnom osobom.“

„Eh, što volim kada te čujem veselu!“

„Kako sam vesela kad mi je noga u gipsu?!“

„Čekaj. To znači, nije šala?“

„Ma, kakva šala! Gips mi je od stopala do iznad kolena.“

„Au! Pa gde je tačno slomljena?“

„Na snimku se lepo vidi, odmah iznad...“ E, ovo nikako nije valjalo. Morala je nekako da okonča stvar. „Čujte, nisam raspoložena za priču. Boli me i noga, i glava...“

„Da nisi i glavu povredila?“ čuo se glas utišan brigom.

„Nisam. Valjda. A možda i jesam kada sam pala u stranu...“ Pobogu! Sad se naljutila na svoju starost. Nju je krivila što razgovara nevešto, pa se sabrala uzdahom.

„Toliko boli? Znam da ne bi uzdahnula tek tako.“

„Uzdahnula sam samo da dođem do vazduha.“

„Nemaš daha? Sačekaj, molim te. Udahni duboko. Evo, ja ću da pričam, ti samo diši.“

„Sa kim uopšte pričam?“ Pitanje je ukazivalo na predaju.

„Sa sinom, mama.“

***

Tu-tuu... tu-tuu...

Gospođa Stamena otvarala je oči. Kapci su joj bili teški, pa ih je podigla samo dopola, i nekoliko trenutaka gledala magličast prikaz. Vid joj je toliko oslabio poslednjih godina da su joj sada sopstvene trepavice bile dodatna mrena. Spuštena glava određivala joj je kratkovidi pogled na krilo. U njemu je spavala telefonska slušalica.

Zamalo da skoči kao ošurena! To svakako nije mogla, ali joj je poskočila noga u gipsu koja se do tada odmarala na stoličici i, uz tup udar, vratila se na mesto malkice iskrivljena. Nije je zabolelo jer ju je štitio gips. Pogledala ga je i pažljivo ispravila nogu. Potom je stavila spale naočari i usredsredila se na slušalicu. Tutunjavo je govorila da na drugom kraju nema nikoga sem telefonske centrale prenaseljene žicama, kablovima, konektorima. Tu-tuu, odjekivalo je u glavi gospođe Stamene, tulivši spokoj s kojim je usnila.

Dabome, pomislila je dok je vraćala slušalicu na mesto, umesto da se ovako kljakava mašim veza ili čitanja novina, ja udarila po priči sa sagovornikom kojeg nema. Da sam bar nešto pametno kazala, da sam se kulturno izvinila čoveku. Jeste da je on nazvao pogrešan broj, ali ni ja mu nisam kazala ko sam. Trebalo je reći glasno i jasno – ja sam gospođa Stamena i nemam dece. Ovako, ostavila sam ga sirotog u uverenju da je pričao sa majkom... Kakva li je njegova mati? Biće da i ona živi sama. S mačkama, ili barem sa jednom. Sa psom? Ne, nije pas za nas stare, previše je tu posla. Premda, morala bi da bude srećna, on je delovao kao fino vaspitan sin. Uz to i brižan. Kako se samo zabrinuo kada sam mu rekla za nogu! Mada, dobar sin bi odmah dotrčao da vidi bolesnu majku i to ne neku stalno bolešljivu, pa da se na to navikao, već slomljene potkolenice. Ozbiljna je to povreda, zbog nje se iz istih stopa dotrčava...  Možda ne živi u ovom gradu. A možda je u inostranstvu. Kako mi to nije palo napamet!? Toliki sam mu račun napravila, sramota! Još sam i zaspala dok mi je pričao, sve misleći da govori bolesnoj majci. Au, živa sam se obrukala. Šta sad da činim?

Utom je zazvonio telefon.

„Halo“, rekla je ustreptalog tona, samu sebe nije prepoznala.

„Gospođo Stamena, molim vas za trenutak pažnje“ otpevao je ženski glas. „Zovem u ime telefonske kompanije, hteli bismo da vam se izvinimo što je veza bila u prekidu sat i četrdeset osam i po minuta, a to se inače retko dešava. Razlozi su najverovatnije tehničke prirode, da vas sad ne opterećujem njima, samo vas molimo da ih uvažite. Nadam se da se ovo neće ponoviti i želim vas lep dan.“

Klik. Tu-tuu. Gospođa Stamena se srozala. Ne doslovce, u fotelji, već je sedela srozane nade. No, šta je, tu je, konačno se sabrala. Pridigla se uz pomoć štake koju joj je na revers dala klinika i odskakutala da podmiri cveće, mačke i sebe.

***

Sutradan je skoro zaboravila na taj događaj. Telefon nije ni pogledala, osim što ga je pomerila u stranu da napravi više mesta za Stanislavin amarilis. Uspela je nekako da obavi osnovne kućne poslove, a dečačić iz susedstva kupio joj je najneophodnije, mleko, hleb i dva kilograma zemlje za cveće. Častila ga je pet dinara i njegovoj majci poslala pelcer petunije. Dabome, cveće se najbolje prima ako se pelcer ukrade, ali to nikako nije mogla dečkiću da kaže. Zar da ga tera da krade, pa makar to bilo iz bezazlenog sujeverja! Eto, jednoga dana i on će izrasti u pažljivog sina. S osmehom se osvrnula ka telefonu. Doskakutala je do stočića na kom je stajao, te pošto je shvatila šta čini zavrtela glavom na sebe beznadežnu. Iz džepa kecelje zahvatila je đubrivo i sipala prstohvat tamnosmeđe zemlje u saksiju.

Od nekoliko tričavih koraka koje je napravila po bašti i kući baš se umorila. Sela je u fotelju. Opet sam zaboravila vez, naljutila se na sebe zaboravnu, ali je bila preumorna da ode do kuhinjskog stola gde je stajao. Sutra će. Sada može da se odmara i gleda kroz prozor u baštu. Bar više nema buke. Mirno je u doba tik pre sumraka, a mir je najviše volela.

Zvrrr.

Sanjala je da priča sa sinom. U snu je znala da ga nije rodila, ali ga je ipak imala. Govorila mu je kako se kalemi pelcer petunije, mada je sasvim dobar i izdanak iz čaše donekle napunjene vodom, samo je treba stalno dopunjavati jer voda ispari za toplih dana...

Zvrrr.

I mačke su sa njom ostarele. Ipak, još su mazne. Ne, nije joj teško da brine o njima, samo im udrobi hleb, dobre su mace, nimalo nisu probirljive, a ako joj ostane nešto od ručka, isitni hranu kao za sebe, slatko se omrse...

Zvrrr.

„Halo“ promuklo je rekla u naopako postavljenu telefonsku slušalicu.

„Jesi li bolje danas? Kako ti je noga?“ prepoznala je glas koji joj je govorio u zboran obraz. Zavrtela je slušalicu, pa joj je ispala, pa ju je konačno čvrsto stisla obema rukama i pritisla uz uho jako, samo da tu ostane.

„Halo“ rekla je tiho, ali jasno. Sasvim se rasanila. „Ovde je Stamena, sa kim razgovaram?“ U prvi mah bi joj žao što se predstavila. Ipak, morala je, mogla je samo da pretpostavi koliki mu je telefonski račun natovarila prošlim razgovorom.

„Znam da si ti“, nasmejao se slatko. „Još samo da ti meni prepoznaš glas i, eto!“

„Vidi, sine...“ zastala je. Opet je bupnula.

„Reci.“

„Ja nisam tvo... vaša majka. I telefon sam dobila pre tri dana, ranije ga nikada nisam imala. A vi kažete da se stalno čujete sa mno... sa svojom majkom.“

„Dobro. Neka bude i tako kad kažeš. A sad mi, molim te, reci kako si i šta si danas radila.“

Gledala je gospođa Stamena pred sebe držeći telefon prislonjen uz uho koje joj je bridelo od snažnog prislona slušalice. Videla je nezavršen vez na jednostavnom pravougaonom stolu udaljenom dva-tri zdrava koraka. Bašta se nije razabirala kroz prozor, mrak ju je skrio. Ipak, znala je da su petunije i muškatle spustile glavice ušuškane u latice. Mačka je grebucnula stolicu na kojoj je ležala ugipsana noga, protegla se i skočila u krilo starice. Iz mraka gledala je u mrak. Opazila je treperenje udaljene zvezde, i počela:

„Maločas sam te sanjala...“