Upoznale smo se pre nego što smo se srele.

Čekala sam osamdesettrojku. Kiša je spirala gargantuovski bulevar širokim nanosima. Stajala sam na klupi pod nadstrešnicom autobuske stanice, kako me potoci što su se sjurivali ka gradu ne bi skvasili. Nije bilo rastvorenih kišobrana, samo su se iza bara, lokvanja i bambusa nazirali neboderi u pesku, kao čačkalice pobodene u ratluk.

Kraj mene je stala žena. Pomerila sam se da joj napravim mesta, premda je to bilo nepotrebno. Predviđeno je da na klupicu sednu bar četiri odrasla čoveka, a sad su na njoj stajale samo dve sitne žene.

Predložila je da zaboravimo na autobus, zašto ne bismo kada je on zaboravio na nas, i odemo na kafu, u „Fontanu“.

Šljapkajući po vodi došle smo do utihlog srca Novog Beograda.
U prizemlju su se nalazili prazna samoposluga, časovničarska radnja i staklorezac koji ne seče staklo – pisalo je na vratima da je zaturio dijamantski rezač – već samo pravi ramove. Na spratu je bio bioskop i uz njega restoran. Sele smo za sto na terasi, a svet je odlazio u paramparčad. Ipak, pojavio se konobar i preporučio nam kafu od šumskog voća. Zamolila sam ga da mi napitak pripremi bez šlaga, a ona mu uz osmeh kazala da njime slobodno dopuni njenu šolju
.

Pričale smo kao u proleće. Razgovor se zelenio, a ako bih ga ja nehotice prigušila, očas bi plavičastu senku odagnala tako što joj je iscrtavala brkove, rogove, smešne šešire, perjanice kao u vitezova...

Pričale smo i o muškarcima. Malo, samo o neizbežnom.

Popile smo kafu, ona je rešila da ostane na Novom Beogradu. Ispratila me je do autobuske stanice. Ušla sam u sedamdesetšesticu, a u ustima mi je bio ukus borovnice, kupine i divlje jagode.