Pružila se belina ravnicom. Udarila potištenost. I mene bi ošajdarila da se ne radujem susretu sa ludakom.

Otkad mu je kamion raspolutio glavu veseo je i dobrodušan. Govori puno, razbarušeno, ali pokatkad blesne tračak humora, pa mi je žalije što nismo bliže.

Smeši se moj ludak. U trpezariji je vlažno i toplo od zgusnutih ljudskih prilika. Delim cigarete i slatkiše ne bi li se razišli po sobama, da ostanemo sami nas dvoje. Poželela sam se njegove priče. Šuškave, krezave, pljuckave.

Ne dâ nam se samoća. Prilazi žena u ružičastoj pidžami na medvediće. U uglu oka skuplja suzu koju ne iskane.

„Znam te“, kaže, „Već si dolazila.“

Lepo je kad te neko prepozna.

***

Nemam papir u torbi, u njoj su bile ponude. Tu je još samo posuđena knjiga po kojoj ne smem da pišem. A htela bih da prepišem misli, da se ne izgube.

Ispred ludnice tezga pod snegom. Knjige pod razapetim najlonom. Čitanje kao bezumlje.

Kupujem ljubavni roman. U široke prorede udevam reči nezaborava.

Između dva grada, između razuma i nerazuma, kliska belina.