Zato što je pod hotelskim prozorom potop, nije biblijski, ali je lisabonski, dozvolite pesniku Rikardu Reišu da ga očima poete vidi jednako važnim, pa iz bujice koja je, evo, ljudima već iznad kolena, isplivala ljudska narav, zajahao čovek čoveka, popeo mu se na krkače, zebe da ukalja bele gaće što vire ispod novog odela sa čakširama zelenih podvezica koje su obgrlile leđa bosonogog radnika podvrnutih nogavica, ali dobro, lakše je preneti preko jaza finog gospodina nego tegliti vreće sa brodova, još će i koju paricu da zaradi, iskočiće iz unutrašnjeg džepa opeglanih pantalona pravo u šaku punu žuljeva od džakova žita, pasulja, grumenja uglja, a sve to nije nimalo tužno, zašto bi bilo, svako samo radi svoj posao, jedan jaše, drugi je zajahan, Rikardo se smeje prizoru sa dna ulice Alekrin, Lidija koja se ne zove Marija, a ipak je sobarica, kasnije će da izriba patos i navošti ga, sada čvrsto drži poslužavnik, šolju bele kafe i prepečeni hleb za uvaženog gosta i smeši se onome što ga je razveselilo. Tužna je jedino kiša u Portugalu.

Zato što je spustio ruku na njenu mišicu, prostodušni gest ljubaznosti, doduše nesvakidašnji, ne dodiruje svaki dan gost hotela ruku sobarice, biće da je to usled Rikardove smušenosti zbog povratka u Lisabon posle tolikih godina odsustvovanja, nije mučan dodir, već nelagoda, Brazil je sunčan, Portugal kišan, ali je mišica ogoljena, čipka rukava seže tik ispod ramena, beli se ruka i čipka i rame koje se nazire ispod cvetnog veza, baš kao oko uzanog struka uvezana Lidijina kecelja, ali je Rikardu i dalje neugodno, tako se krivim oseća čovek na stajalištu kada ne uđe u tramvaj koji se zaustavio na stanici da primi nove putnike, a njih nema nijednog, osim njega. Vozač je dobro postupio, tramvaj je pogrešan.

Zato što je Lidija namestila krevet osobito, Ne, to nije krevet, krevet je jastuk, dva su već postelja, Rikardo je ugasio rasvetu i legao, jedan jastuk sanjari, drugi iščekuje, na zategnutom čaršavu nema otiska malog mladeža, ali ga opet Rikardo Reiš vidi, Bože, svašta se čoveku pričinjava u mraku, a tada.

Zato što je pesnik tako hteo, u stvari nije ni važno zašto je Lidija legla uz Rikarda, jer tada pitanje iz naslova ne bi ovako glasilo, već pre Zašto Lidija i Rikardo Reiš, imena bi razmenila mesta i pisala bi se drugačija priča, a to nije slučaj, Lidija je ipak obična hotelska sobarica, naviknuta na goste i njihove čudne zahteve, ruku na srce, bilo ih je i neobičnijih, a gospodin doktor veoma je ljubazan, premda pomalo tužan i zbunjen, ali to je valjda zato jer je pesnik, ne samo doktor, ko bi još razumeo doktore pesnike, ili radije, pesnike doktore, čudno je koliko znači kada se rečima zamene mesta, dobija se sasvim nov smisao, malo ko to razume. Možda samo pesnici.