Noćas stiže Nova 3. godina.

Počela sam da ih brojim od početka pre dva leta i jedanaest meseci, kada sam došla na ostrvo. Pritiskale su me prethodne hiljade. Sa brojevima bih se još nekako i izborila – njih barem mogu da oduzmem ili saberem – ali nisam znala šta da činim sa bremenitim zimama i jesenima. Ta doba uvek su natovarena kaputima i ogrtačima i licima skrivenim pod okovratnicima, šalovima, kapuljačama...

Ovde je stalno toplo. Odmah po dolasku skinula sam mantil postavljen čojanom postavom, ugurala rukav u rukav i, umotavši ga pažljivo, stavila u platnenu vrećicu koju sam odložila na smetlište, pokraj kontejnera. Već istog dana neko je odneo nepotreban odevni predmet. Razmišljala sam nakratko hoću li ga ugledati, ako ni na kome drugom, ono na ostrvskom čudaku, ali to se nije desilo. Mantil je netragom nestao, a sa njim i promakle godine, postavljene i nepostavljene. Možda je nekom bila potrebna samo prazna vreća.

Prethodnih Novih godina kitila sam drvo lijandera u bašti iza kuće. Oba puta pristupala sam poslu krajnje ozbiljno, da bih se po završenom ukrašavanju čudila nesaglasju ružičastih cvetova i keramičkih Deda Mrazova. Danima potom, uz kameni zid dvorišta, svetlucale su na suncu krte kugle u bokorima ruzmarina i lavande. Dugo bi tako stajale zbog mog nemara, a kada bih se konačno nakanila da razukrasim bilje, nakit u kutiji mirisao je do sledećeg dočeka. Evo i jutros, kada sam otvorila sanduk u kome su smeštene drangulije, iz okovane sandalovine okadio me je incens primorskog žbuna i pučine.

Ne znam zbog čega sam danas poželela jelku. Ni kod koga ovde nisam je videla. Stanovnicima ostrva naprosto je nepojmljiva potreba za ikakvim zimzelenom u domu – čempresi i borove šumice razbacani su svugde uokolo – a ponajmanje za veštačkom tvorevinom, plastično-metalnim podražavanjem drveta za jednu noć. Pa ipak sam krenula, tvrdoglavo namerena da ga nađem.

Uličice na ostrvu pravljene su bez naročitog plana, već prema tome kako su nicale kuće i dvorišta odmaknuta od sunčevih zraka. Gotovo i da nema pravih uglova; ono što bi se nazvalo raskrsnicama više liči na izukrštane laktove koji se otvaraju shodno prostoru što im je stavljen na raspolaganje. Retko su široko otvoreni, najčešće kao da zavoji stiskaju kamene zidove nastamba, pa se na prečac otvore u senovite prolaze udenute između hladnjikavih kuća bez tavana i ravnih krovova, ili onima na jednu vodu.

Prodavnice nisu posebno obeležene, a nema ni potrebe. Meštani znaju gde je gvožđara, po klupčadima kanapa koja se pokatkad otkotrljaju s ulaza, po cediljki i kutlači okačenim o gvozdeni poluprsten nad vratima i na njih naslonjenoj macoli za razbijanje kamena. Po mirisu peciva zna se gde je pekara, a prodavnica mešovite robe prepoznaje se po zategnutoj žici pod prozorom, pa na nju drvenim štipaljkama okačenim vijoravim peškirima sa nacrtanim ribama, čarapama, gaćama i pred vrata radnje poslaganim džakovima kukuruza, đubriva, kafe u zrnu i šećera.

Retko kad koji turista zaluta ovamo, ponajpre ako je seo u pogrešan brod. Naš dolazi jednom u dve nedelje da snabde ostrvo namirnicama i robom koja nedostaje. Dogodi se, retko, da otpremilac ili utovarivači u Velikoj luci pogreše, pa nam, kao pre tri meseca, umesto konzervi pasulja stignu sardine. No, to je izuzetno, a nadasve veselo – danima se od smeha treslo ostrvo.

Bezmalo sve može da se nađe ovde: uljâ od maslina, vinskog sirćeta, soli koje ima na pretek u vodi i u vazduhu, morskih plodova, smokava, limunova i narandži, kozjeg mleka i sira, drveta, kamena... Umerenima zaista malo šta nedostaje. Osim, kao sad meni, novogodišnja jelka.

Obalom sam samo prošla pored pekare, i tako je bila zatvorena. Hleb se rasproda već u osam izjutra, pa se zamandale vrata. Da su kojim slučajem bila otvorena, ipak bih provirila u prostoriju sa drvenim policama i upitala pekarovu ženu zna li gde da potražim jelku. Ovako, nisam.

  Do prodavnice mešovite robe krenula sam prečicom. Prošlo je podne i peklo je na suncu. Držala sam se uzanih prohoda i senika. Brzo sam stigla na mali trg podno najviše tačke u mestu. Radnja je bila otvorena i na ulazu je sedela žena sa detetom u krilu. Smejali su se mačoru koji je kotrljao klupče konopca. Bilo je veće od mačje glave, ali mačak nije posustajao. Još malo, još koji sat, pa će se ulenjiti i dremati sve do zalaska sunca, otvarajući po nuždi jedno oko, ako baš miš protrči preko popločanog platoa.

Pitala sam je ima li jelku. I ovo joj je bilo smešno, veseloj ženi. Zakovitlala je klupko u pravcu šumarka koji je počinjao nad poslednjom kućom, pokretom mi kazujući da je svo borovlje tamo. Mačak je nestao za klupčetom, a ja za njim. I tako se na samom obodu sela nalazila poslednja odrednica.

Ispred gvožđare, na drvenom tronošcu, sedeo je ostrvski čudak, a uz njega, naslonjen na vrata, čekić od pet kila. Za ove tri godine nisam sa tim muškarcem prozborila nijednu reč. Pojavom me je podsećao na nekoga zaboravljenoga, na godine sa četiri broja. Zazirala sam od njega, povlačila se kada ga ugledam, okretala glavu na drugu stranu, izvodila sitna lukavstva i smicalice kojima se inače pribegava da bi se izbegla osoba. To valjda snađe sve čudake. Ali sada mi nije bilo uzmaka. Ako igde postoji jelka, ona je tu, za njegovim leđima.

Prišla sam, a on nije ni podigao pogled sa pločnika. Samo sam naslutila da je video vrh moje espadrile. Skupila sam suknju da ne šušne dok gazim niz nekoliko stepenika u suteren. Zatreptala sam kako bih se privikla na polumrak. Obujmila me je svežina podruma. Zvonce je bilo na pultu, pa sam ga pritisla, dva puta kratko. Zving, zving...

Pojavio se gvožđar iza tezge pod niskim svodom. Došao je iz stražnjeg dela kuće, kroz otvor sakriven nizovima školjki umesto perlica. Brkati, krupni dobričina.

„Prekrasan dan. Čime mogu da vas uslužim?“ upitao me je, šireći široko ruke i osmeh.

„Reći ću vam, nemojte samo da mi se smejete kao maločas Marija. Izgleda da vam je njen mačak ukrao klupče konopca“, potkazala sam mačora.

„Marija se uvek smeje, zato je volimo. A ako je baš mnogo smešno to što tražite, obećavam, smejaćemo se zajedno“, prenebregao je mačji lopovluk, uobičajenu dogodovštinu.

„Htela bih da kupim jelku. Veštačku. Novogodišnju“, brzo sam izgovorila, želeći da što pre prebrodim trenutak.

„Veštačku? Baš novogodišnju?“ Oba pitanja bila su odgovori. Sasvim sam klonula duhom.

„Ne mora da bude ukrašena. Uresiću je sama, pa će postati svečana. Važno je da bude mala i zelena i igličasta...“

Počeo je da mu se mrda brk. Pa brada. Zgužvao mu se nos. Mrdalo mu se celo lice, a ja još nisam shvatala. Osmehnula sam se izvinjavajuće. Kao da je samo to čekao, prasnuo je u smeh. Smejucnula sam se i ja, premda me je rastužilo, ne to što nema jelke, već što sam osetila prvo razočaranje otkad sam došla na ostrvo. Dok se gvožđar kroz smeh pravdao, okrenula sam se ka izlazu. Bleštavilo dana zaklonila je ljudska prilika.

„Ja imam jelku.“ Prvi put začula sam mu glas.

***

Na poslednjem stepeniku stajao je čovek koji ima drvo. Morala sam da ga pogledam.

Belo platno kapuljače pokrivalo mu je glavu. Stajalo je poput napetog jedra, štitivši mu lice dubokom senkom. Navrzli zrak sunca pokušavao je da se probije do temena kroz gusto tkanje, ali ga je odbijalo spokojno belilo jute. Nedodirljivo je delovala i čudakova pojava; telo u svetloj čauri, nedosežno suncu i kiši, van upliva sveta spoljnih privida.

Prateći trag seni došla sam mu do očiju. Zapravo, jednog oka. Drugo je poluzatvoreno čkiljilo u mene, kao da namiguje ili izoštrava sliku. Otvoreno oko bilo je dubokoplavo. Ili zeleno. Slepa sam za ove boje, plavo mi se ozeleni, a zeleno zaplavi, ali to ipak nije dovoljno da budem čudak. Čudak je ovaj u belom, u neboji.

„Rikardo“, kratko se predstavio i kapuljača se naklonila. Niko mi do sada nije rekao njegovo ime. Ovde gotovo i nema potrebe za dozivanjem, uvek su svi tu.

Okrenula sam se ka tezgi ne bih li od gvožđara dobila podsticaj, znak šta da činim. Nestala je brkata ljudina, samo su se bezglasno njihale školjke na nizovima. Možda bi mi nešto i kazale da sam prislonila uho na njih. Pošla sam u raskorak, ka njima, kada je iz ogrtača izronila ruka. Nisam bila sigurna da li mi je pružena za predstavljanje, ili kao potpora pri iskoračenju u dan. Opredelila sam se za lakše i ostala u bezbednoj polutami stepenika. Znala sam da je red da odgovorim na ukazanje; ako se čudak ponaša normalno, nenormalno je da se ja ponašam čudno. Prihvatila sam ruku, prilepila uz suvu šaku svoj vlažni dlan i blago je stisla, zaustivši da se predstavim.

Uzalud sam pokušavala da se setim sopstvenog imena. Prva osoba sa kojom sam se susrela kada sam stigla bila je, dakako, pekarova žena. Tada mi je poklonila veknu smeđeg hleba od krupnog brašna i raznog zrnevlja, a zauzvrat dobila ime koje sad, bestraga mu glava, nikako da mi dođe u pamet. Poslednji put trebalo je da ga izgovorim pre nepune tri godine, kada sam sa meštanima dočekala brodicu sa ribarom. Zbog bure bio je devet dana zarobljen na jednom ostrvu susednog arhipelaga, pa odocnio na upoznavanje. Bio je beskrajno nesrećan što je mreža stigla sa njim prazna i uporno ponavljao – nada, nada... Pružila sam mu ruku, zbunjena došljakinja, i ponovila na svom jeziku čarobnu, a na njegovom konačnu reč – Nada. Ribar me je načas pogledao iznenađeno, a potom mu se vratio osmeh izgubljen u nevremenu. Tako se desilo da mi je, premda su već svi znali kako se zovem, ostalo dvosmislo ime. Uskoro će mu biti tri godine.

„Nada“, izgovorila sam maternjim naglaskom. Odustala sam od pokušaja da se setim starog imena; u glavi su mi bili jelka, stakleni zvončići, srebrne lopte i ukrasni papir koji se migolji pod dodirom. Ovo me je prenulo, pa sam izvukla prste iz njegovih. Ruka mu je nestala u trapezoidnom rukavu, jednako brzo kao što se iz njega izvukla.

Pomerio se sa ulaza i uputio u pravcu sunca koje se nadvilo nad vodoskokom na trgu da bi iz njega srkalo slanu vodu. Zastao je i osvrnuo se. Naravno da jelku ne šeta pod skutom, pomislila sam i napravila nekoliko odlučnih koraka. Suknja mi je preglasno zašuštala.

Hodao je polako preda mnom. Prošli smo kip ribe iz čijih je usta prskao tanak mlaz uvis, pa u fontanu popločanu oklopima jastoga, grancigula i ježeva. Promakli smo uz malu katedralu sa ćutljivim zvonikom i zavili za ugao njenog debelog boka. Znala sam da mu je stanište navrh ostrva, iza borove šume.

Opčinjavala su me stopala što su se pomaljala ispod dugačke halje. Nikada mu ni parče kože nisam videla, a sad mu gledam pete sa kojih se pri gazu odvaja stražnji deo sandale istrošenog đona.

Prisetila sam se dana kada sam ga prvi put ugledala; pomislila sam da je sveštenik ili kaluđer. Pitala sam pekarku da li čovek zabrađenog tela i bez lica živi pokraj katedrale ili u njoj. „Gde si videla popa u beloj mantiji?“ nasmejala se, nagradivši moje bleskasto pitanje slatkim pecivom i objašnjenjem da je čudak oduvek tu. Rekla joj je muževljeva mati kojoj je pričala majčina majka dok bi raspetljavala mreže. Nije ovde uvek bila pekara, ranije su ljudi sami pekli hleb na kamenim pločama ognjišta. Tada su umesto vrelih peći i tesanih polica visile o strop okačene ribarske mreže. Plele su se stajačice – girare, trljare, gavunare, bukvare, baligote, popone, kao i potegače – plivarice, migavice, palandare, ciplare... Pravile su se beščvorne mreže za kaveze, ali i one sa plutom, olovom i sa nakačenim plovcima. Bilo ih je od finog konca i od onog grubljeg koji se koristio za metle, vreće i četke. Tek što se udala za mrežara, budućeg pekara, otvorila se gvožđara. Ulazili su ribari da vide neobičnu prodavnicu, a izlazili sa klupčadima konca, koturovima konopa i krivim iglama velikih ušica. Provrednili se alasi, pa umesto samo da krpe, počeli i da pletu mreže. Srećom, žene su im se ulenjile. Valjda im je bilo dosta da čiste, suše i usoljavaju ribu, a plodove mora pakuju na put, za kopno. Hleb koji su pravile i lomile muževima kada dođu iz ribe postao je tvrd, ili još gore, gnjecav – pravo im bilo – i tako je proradila pekara. A čudak nikad ne sedi pred njom, već gore, ispred gvožđare...      

Uzbrdica je potrajala. Čudakova mantija bila je bešumna. Kvrckale su borove iglice. Jedna mi je upala u espadrilu, ali nisam stala da je istresem. Ako je njen ubod cena kojim ću da platim novogodišnje drvo, rado ću ga istrpeti. Osetila sam miris sandalovine i kutije s novogodišnjim nakitom.

Šumarak je postao šuma. Raščešljani listovi čempresa širili su smolasti miris koji je odagnavao onaj iz sanduka. Nije se pobunio, bili su srodni. Staza je krivudala kroz paprat. Zemlja se gotovo nije videla od suvih grančica, rasprslih šišarki i čuperaka četina. Espadrile su mi se sada napunile iglicama. Bockale su mi tabane i pravile beskrvne rupice, a opet je iz njih nešto curelo. Možda sećanje...

***

Dok spomeni nisu počeli da mi pune obuću i ostavljaju pužljiv trag za sobom, ćućurili su u školjki od mora i neba. Dugački prsti sunčevih zraka držali su je da se ne otvori. Sada, u hladovitoj šumi, stisli su je zastrašeni da im tajnu ne otme zemlja.

Školjka im se obrnula. Palo je nebo, more ga je natkrililo. Počelo je da se sliva nadole, puneći smežurane oblake kišom koja nije imala kud. Sipili su, uz slanu vodu, morski konjici i kozice, sase i trave, napete lignje, sardele, nakostrešeni ježevi... Morske zvezde raširile su pipke po načas darivanom mestu nebeskog svoda, dok nisu tresnule. Zastala sam da istresem iz espadrila okrenuti komad života.

Izbili smo na proplanak okružen borovima, ne veći od hridi podno litice ostrva. Očekivala sam brvnaru. Tako sam najpre zamišljala čudakovo boravište. Mogla sam da se nadam i mračnoj pećini, izbi pozemljuši, suvomeđi pokrivenoj slamom, kakvom ukopanom podrumu, ali je prevagnulo to što mu je mantija uvek bila blistavo bela. Nije čudaka čudnim činila zapuštenost, već napuštenost.

Usred šumske nutrine stajao je beli brod. Kuća brodica bila je sa šest strana poduprta oblicama. Nisam verovala da su posečene u šumi; bile su preoble i debele. Opet, nastamba je imala i natkrov i okapnice. Sa pročelja su me gledale slepe oči prozora. Kapci od škura bili su čvrsto stisnuti. Krov sa žutom ćeramidom bio je postavljen na tri vode. Neobično za ovo podneblje, a razumno za ovakvu kuću. Kruna nad njom podsećala je na čudakovu kapuljaču, samo složenijeg oblika.

Nedaleko od drvenih lestvica koje su vodile na palubu bile su posađene tri jelke – plavozelena, zelenoplava i crvena. Pretpostavila sam da su tu kako bi razveselile belinu i žutilo kojima je zračila kuća. Opet, prepala sam se da čudak nije mislio na njih kada je rekao da ima jelku. Nisam želela da oneživim živu, nego da oživim neživu.

Srećom, samo im je grane očešao kukuljicom. Popeo se uz stube i zastao na palubi bez osvrtanja. Čekala sam uz jelke. Obuću sam držala, nisam je ponovo nazula pošto sam istresla iglice. Ništa me više nije golicalo ni bockalo, osim neizvesnosti. Gde li je neprava jelka?

Kada je čudak nestao u utrobi broda sačekala sam nekoliko trenutaka. Potom sam se uspela uz iskošene merdevine, pridržavajući se za konopac koji se nudio. Klimalo je pod nogama dok nisam stupila na čvrsto patosje palube. Odnekud sam pod stopalima osetila zrnca peska. Ulazna vrata krasio je drveni medaljon ruže vetrova. Čim sam ih zatvorila za sobom, u središte ruže upisala se tišina.

Po ulasku se umalo nisam sudarila sa dvema bezrukim lutkama. Glava i trup bile su im presvučene crnom tkaninom, a od trupine nadole, umesto nogu, imale su šipku pobodenu u postolje. Na prvi pogled izgledale su mi jednake; tek kada sam ih zagledala, uočila sam neznatnu razliku – jedna je bila moje visine i sa tek naznačenim grudima, dok je druga bila viša i ravnih prsa. Kako nisu imale ruke, bilo je izlišno da se rukujemo.

Na kraju prostorije bio je šank sa dva omanja bureta. Kutak je bio preslikana seoska konoba u koju sam odlazila petkom. Volela sam miris plute i ružičastog vina. Puzao je uz stepenice, iz podruma. Jednom sam zamolila krčmara da mi pokaže vinsku kriptu. Nasmejao se zvonko kao kada se kucnu čaše i upozorio me na isparenja. Rekao je da ću se napiti od udisanja. Posle sam se danima povodila u hodu, omamljena crvenim mirisom.

Preko puta vrata i mene ukopane stajalo je ništa, pa slika. Sa nje me je pitomo gledao zeleni nosorog. Pomerio me je s mesta, pa sam mu prišla. U dnu slike pisalo je – Rhinoceros viridis.

Sa obe strane slike bile su knjige. Stajale se u vazduhu slobodno, popunjavajući prostor od poda do tavanice. Zakrivljavale su zid po uglovima, do samih krajeva susednih zidova. Nedostajalo je još samo da mi budu i za leđima, pa da osetim kako je u utrobi kita bibliotekara.

Korice su bile od ljuspica, tamnozelenih krljušti. Pitala sam se da li su reptilske ili od štavljenih ribljih kožâ. Ukoliko je raskoš poveza platila glavom riba, bila mi je nepoznata; verovatno je dolazila iz dubina u koje nisam zaranjala.

Uzela sam jedan tom. Naslov knjige bio je od utisnutih bisera. Pisalo je – Ana. Mašila sam se druge. Ista omotnica, biserni naslov, ali na njoj drugo ime – Estraven. Vratila sam je brzo na mesto i uzela knjigu koja mi je izgledala najnovija – Rikardo. Pa sledeću i sledeću i sledeću... Nastasja, Vladimir, Džo, Katarina, Fjodor...

Zamislila sam se. Kada bih pisala knjigu, na kom bi jeziku bila? Ako su ovo imena pisaca, koje bi se biserilo na krljuštima moje – Nada ili Nada? Zaludna pitanja... Ma, neka je brod i biblioteka, jelka je članska karta.

Desno od nosoroga i vrata bio je hrastov sto i na njemu monitor. Šetao se duh po ekranu; gore, pa dole, zatim ukoso. Namerila sam da priđem kako bih razabrala šta je oživljavalo crnu kutiju, ali sam zastala u pola pokreta. Tek sada sam se setila ko me je doveo ovamo.

A od čudaka ni traga.

***

Nije bilo razloga da se dâm u potragu za njim. Pojaviće se kad nađe jelku. Sigurno leži negde pod potpalubljem, zapretana gomilom stvari. Od ove kuće ne bi me iznenadilo da ima podrume ispod podruma, do samog srca zemlje.

Odložila sam na mesto poslednju knjigu koju sam uzela. „Mali princ“ našao se u sigurnom prostoru, tik uz ram slike.

Uputila sam se ka burićima. Gde je šank, tu je i kuhinja, ispravno sam zaključila. Dok sam išla ka njoj, poda mnom je škripao brodski pod od sibirskog ariša. Mora da je kuća obišla pola sveta pre nego što se skrasila navrh ostrva.

Čajna kuhinja bila je baš malena, ali imala je sve što je potrebno. U frižideru sam našla slatko od divljih kupina. Bilo je divno. Jedino što su se i u njemu nalazile iglice borova.

Skuvala sam jaku kafu i sela na treće burence koje se skrivalo iza šanka. Prostor me je sve više osvajao. Odavde su se primećivale mreže između greda tavanice. Nisu bile ispražnjene. Gotovo nad mojom glavom, upleten u mreži koprcao se jastog. Podsetio me je na gvožđara; obojica su na isti način mrdala brcima. Pod suvim svodom bilo je i drugih morskih životinjica i riba. Kretale su se i plivale u praznom prostoru omeđenom tavanskim gredama, krovom i razapetim mrežama. Ne znam kako nisam ranije nisam uočila njihove kretnje. Možda zbog senki koje su gore igrale ples modre koprene.

More namesto neba, setila sam se. Pitanje koje se podmetalo odložila sam za kasnije.

Pošla sam put ekrana na naspramnoj strani. Dok sam mu prilazila, razmišljala sam šta bi se desilo kada bi se razvezale očice koje su držale mreže na okupu. Pretprošlog leta najstarijem ribaru u selu pukla je mreža. Lovio je male meduze čiji kraci peckaju, a ulovio šest stotina kila velikih žarnjaka. Nikako nije uspevao da podigne mrežu. Potezao ju je četiri i po sata, obilazio brodicom mesto na kom je lovio i konačno je na jedvite jade izvukao mrežu na koču. Posle su drugi ribari iz nje pocepane izvadili preostale meduze i premerili jednu. Obim klobuka bio joj je devedeset sedam centimetara! Ne dižući glavu, kradomice sam pogledala tavanicu. Nije bilo meduza, samo se u vazduhu igralo nekoliko veselih lignjica. 

Umirena, usredsredila sam se na monitor. Duhić je i dalje plovio po ekranu, kao po mirnom moru.

Prilazila sam stolu, a duh se razgranavao. Razabrala sam zlatnu zvezdu na vrhu, srebrne polumesece, crvene Deda Mrazove... Jelka skrinsejver, nasmešila sam se. Šta god da je čuvala, bila je dovoljno nestvarna. Zar nisam upravo takvu tražila?

Na stolu pored računarske tastature ležala je knjiga belih korica. Tek se nazirao budući naslov. Možda je knjiga školjka bisernica u koju je upalo zrnce nečijeg imena? Koliko joj vremena treba da ga obujmi sedefom? Tri godine, kao Rikardov?

Čula sam zvon u nevreme. Osvrnula sam se na tu stranu. Vetrovi su se raspršili u svim smerovima ruže vetrova.

Pred zelenim nosorogom ugledala sam čudaka. Držao je preko ruke moj stari mantil. Rukavi su klonulo visili, ali bio je opran i ispeglan.

„Našla si jelku?“ upitao me je.

„Jesam. Prelepa je.“

Kucnuo je ručni sat na ruci, pa krenuo prema lutkama. Onu sa malim grudima ogrnuo je mantilom.

„Trebaće ti kad budeš odlazila“, rekao mi je ravnajući tkanje. „Ovde imaš sve što je potrebno. Ako ti nešto nedostane, naći ćeš dole, u selu.“

„Hleb.“ Setila sam se pekarke koja je verovala u večnog čudaka, „A vino?“

„Naravno“, osmehom mi je uzvratio osmeh.

Dok je skidao mantiju kako bi pokrio lutka, ponadala sam se komadiću nagog tela. Želja mi se nije ispunila – ugledala sam muškarca u crnom, filcanom odelu. No, dobro, pomislila sam, šta ne vidim, napisaću.

Okrenula sam se ka stolu. Korice knjige oblagala je krljušt. Nisam morala da pogledam kako bih znala čije ime je biserni naslov. Pogladila sam jagodicama prstiju početno „N“. Bilo je zaobljeno i presvučeno duginim bojama.

„Želiš li da me pitaš još nešto?“ zaustavio se načas na izlazu.

Sve mi se činilo blistavo jasno, sem jednog. Vrata za čudakom već su se zatvarala kada je iz njegove odložene mantije, mantila, iz kuće brodice, slatkog od divljih kupina i borovih iglica, mirisa zimzelena i lijandera, gvožđarevih i jastogovih brkova, senika i pripeklog sunca, mačka sa klupkom i šuškave suknje, zvona zvonika i staklenih zvončića, Ane, Estravena, Rikarda i ostalih imena, drveta i kamena, iz zelene jelke i nada mnom nadvitog mora provirila odlagana nedoumica:

„A gde je nebo?“