Na grudima mi je ležala planina. Apa je ostao dole, u baznom logoru. Više mi nije bio potreban. Stazu sam pamtio otkad sam prvi put pokušao da se domognem vrha.

Osim puta u koji na zubove dereza nabadam korake, u mislima mi je slika sela u podnožju, sa devojkama kosih očiju. Dopola nage, kupale su se u jezercetu otopljenog snega. Ležalo je uklešteno oblim stenama, beljih od snežnog pokrivača. Sa devojačkih nadlaktica i grudi rascvetavao se miris sapuna, takođe belog. Prskale su kapljice vode i praskao je kamen na kom su sedele, kao na belom sedlu. Da nisu imale bičeve crne kose, mislio bih da se belina zapatila na vrhu sveta, pa krenula nadole varajući oči tankim slivom niz zlatna tela.

Vodič Apa i ja, natovareni više od jaka, doneli smo teret do pod sâm glečer. Razapeli smo šatore i poboli kočeve u meso leda. Nije ni pisnuo, samo se s visina sjurio oblak pretećeg izgleda. Nije nosio ništa u sebi izuzev ljutnje. Dok maločas nisam video truplo u ledu, pitao sam se da li planina oseća išta. Odgovor mi je pružio pogled zaobručenog u snegu; gledao je široko ka kresti uprtoj u nebo. Pod hladnim suncem caklilo se inje na trepavicama.

Planina je, sem planinara, sačuvala i njegov šator. U njemu smo našli konzerve mesnog nareska i tunjevine, dve kesice goveđe supe, masku i spremište sa kiseonikom, gorionik, tri termosa, transportnu vreću i dve za spavanje, uže, svetiljku sa rezervnim baterijama i sijalicom, cepin i bajlu, lekove i vitamine, pribor za jelo, zaštitnu pomadu, par termo čarapa, pamučne gaće i perjane rukavice.

Disao sam plitko i brzo pri usponu. Prsti rukavice zagrebali su led kad sam ga opazio. Pored mog prethodnika, umesto pijuka, karabinera za uže ili bar maske, ležao je ranac. Otvorio sam ga da vidim šta je u njemu. Ovde važe drugačija pravila i uvek su korisne nenadane zalihe. Šta ostane za penjačem kojeg više nema, nasledi drugi kojeg još ima.

U rancu su bile sveska i slike – šuma rododendrona koja opasava selo, livada uz reku, dozrelo žito, žene na pirinčanim poljima sa šarenim, neuvezanim maramama koje im pridržavaju kaiševi što nose torbe od pruća – da nema zabrađenih glava ne bi bilo ni tereta na leđima – i devojke golih grudi kako se kupaju u jezeru...

Otvorio sam beležnicu. Hladnoća je zamrzla stranice, ali ih nije slepila jednu uz drugu. Otvarale su se kao da je svaka korica nove knjige. Na prvom listu pisalo je:

„Na grudima mi je ležala planina. Apa je ostao dole, u baznom logoru. Više mi nije bio potreban. Stazu sam pamtio otkad sam prvi put pokušao da se domognem vrha...“