GODINU DANA KASNIJE

 
 

Soba. Gotovo ista kao godinu dana ranije. Kraj tastature leži hrpa odštampane hartije. Između stranica pepeo, truni suvog duvana i sagorelih misli. Drže na okupu listove, slepljene katranom.

Mirno je. U uglu sobe drhturi nadahnuće. Skvrčilo se. To što mi uho ne čuje, odjek je njegovog srca. Ako mu pružim ruku, nestaće u zidu koji ne zna da plače i tamo će samo... Sasvim sâmo... Jecaće. Neću čuti tišinu kad se u meni začne. Zato ga ne zovem, zato mi izmiče.

Lebdim u vazduhu ispred pisaćeg stola, ispod je ništa, iznad još manje. Širim prste poput lepeza, elisa, krila od leptira. Da zamašem njima kad počnem da padam, nagore ili nadole, svejedno je. Bog je jednoruk, promaći ću mu s pogrešne strane. Utrnuo je od nepokreta, kao i moje šake.

Ne gledam slova pod njima. Na istom su mestu kao ranije ili kasnije, isto raštimovano mnogoglasje pismena nad čijim dirkama treperi raspeti prstomrež raštimovanog pijaniste. Ulov je đavolu melodija, ne nota.

Žrtvujem pehar belog, crnog i crvenog vina. Za priču, tri boje koje imam. Belo oko što broji kucaje crnog kursora. Sporiji su od udara crvenog, u grudima. Gotovo istih kao godinu dana ranije.

Ćutim u sebi i čekam. Da se uskladi ritam tri srca. Da počešem roščić što mi niče i otkucam reč. Gotovo istu kao godinu dana ranije.