LICE

 

 

Pokoleba se plamen sveće. Još bi, više bi, dalje bi, ali osvetli samo uzani prostor ogrnut senkama. Tama je utihla, šćućurila se po kutovima. Dobro joj je. Tu i tamo, ovde i onde, nevidom obuzdana stolica čukljevito pokaže nogar.

Zaludna ulična rasveta promakne kroz roletnu na prozoru. Odbije žutost o prašinu i ne zakovitla je. Noć je duboka, uspavan je i pepeo.

U zapećku tmine ukaže mi se lice. Lepo je, ružno je, ne mogu da ga sagledam. Odlomim stolici palac da osmotrim lik. Pobuni se staro sedalo, zaškripi, zajeca u muci da zatomi bol. Lice se kao prst savije, opet ga ne vidim, a vidim, gleda me.

Glupava stolico, pomislim i dohvatim je za nogu, ščepam naslepo. Raščerečim joj udove, rascepim utrobu, polomim kičmu. Zaskiči drvo, prepukne čavao, raspoluti se leptir u srcu.

Prepoznam lice. Odživljeno, ugasi sveću šapatom: “Vissuto…”