MAGREBSKA PRIČA

 

 

Da mogu, bila bih senka pod nadsvođima, olucima, crepovima. Ovako, pošla sam znanim putem i, evo, podupirem ramenom naprsla pročelja.

Davno je bilo kada sam poslednji put izašla, tek da ispravim poštansko sanduče koje je neko ulubio u prolazu. Ni koverat više nije mogao da se ugura. Čekićala sam lim dok se nije ispravio. Poštar je na to zadovoljno coknuo, pa namesto da mi uruči račun za struju, ubacio ga u sanduče. Zalupila sam kapiju.

Ne bih se ni sada pomerila da nije ponestalo crvenog vina.

Iskapila sam ga dok sam pisala o Tunisu. Umesto mene upila ga je pustinja. Ar-Sahara sazdana od sivog peska, postala je žena s turbanom, obmotana u dželabu, jednogrba i narandžasta.

Poduhvatio ju je gibli, vruć vetar što nanosi pesak u usta i oči. Da sperem zrnca pružila sam ruku ka čaši. Bila je prazna. Sa ekrana su počela da se slivaju slova, ostavljajući pustošne stranice. U tankom mlazu teklo je arapsko slovlje, preobraćeno u ćirilicu. Iz uglova računara cureo je pesak i punio sobu. Presušila je oaza sa palmom, a sa njom usahla i magrebska priča.

Da sam mogla, bila bih senka pod nadsvođima, olucima i crepovima. Ovako, samo sam čvršće obavila mantil preko spavaćice i krenula poznatom ulicom.

Nema raskršća.