U ovom gradu više nema normalne kuće! Ono malo prisebnih što je preostalo već merkaju preduzetnički šakali. Uskoro će, na temelje počivših prizemljuša nataći od gordosti obnevidele višespratnice, da više niko nikoga ne prepozna.

Uplašena da me grad ne oslepi, klizim ka njegovim obodima i na prstima balansiram po otupljenim ivicama, oštrivši čula da razaznaju lepo. Periferija je prst na ustima grada. Tamo, bezbedna od gradskih čeljusti, tražim kuće koje mogu nešto da mi kažu. Samo zidovi da govore.

Pogleda uprtog ne povisoko, već taman da obuhvati prostor od belog kamena na koji se starinska cigla oslanja, do smeđeg biber-crepa sve sa naherenim olucima, biram kuću za razgovor. Pastelne boje me mimoilazile u širokim pokretima, želim je belu, nebojnu. Oslonjena na stazu bez asfaltne košuljice, tabanam pređene puteve. Dok se duge senke spuštaju da ih nagazim, rukom iscrtavam upamćene obrise srušenih uđerica. Pamtim svaku, brojeve im nabrajam ne bi li se odazvale. Uporno ćute.

Koracima teško sustižem misli. Puštam ih na nemalom rastojanju da se oslobode, da se izjurcaju kako bi mi se lakše vratile.

Gde je moj grad?

Ne mogu ništa osim da nogom zafrljačim otpatke koje još nije svario.

Umorna od traganja za belom kućom, naslonim se na hladan zid. Zbiranje raštrkanih misli i njihovo pakovanje za smeli povratak u smisao, prekide njen glas:

“Stigla si na vrh grada”.

”Šta ću sad?”

”Jedino moguće. Opet nizbrdo.”