Od svih letnjih meseci avgust je najgrđi. Udare nagomilane vrućinštine, kao da su baš avgust čekale da ga čoveku ogade. Nokat na jaru da ne pomoliš, i on bi se istopio.

I šta mi bi put jezera da krenem? Lepo sam mogla među debele zidove da se skrijem, bog da me vidi! Al’, neće ona da pametuje, rekli joj neki – svi  su na vodi! Svi, svi, đavola. Sve same budale poput nje same. No, evo redom šta me tog dana, nepromišljenu snađe.

Jezero k’o jezero. Samo gore. Gradsko, na vodeni trolejbus miriše. Oko njega sav urbani svet u devet lučnih kilometara sabit. Poleg’o jedan drugom na prostirke, laktovima pedalj prostora traži, ili podmuklije, upire petama o tuđe glave. Gusto spakovan rat se bije! Neko će ovde da strada.

Zgrožena, virnem ka vodi. Tek tamo vojevanje! Rođenu decu podmetnuli ne bi li parče guzice smočili. Prskaju, pljeskaju, deru se, grebu se, ciče, kriče! Peru se kose, bućkaju glave, šljapkaju pazusi, trljaju uši i štošta drugo što mutna voda s razlogom krije. Za boga miloga, imaju li ti ljudi kupatila ili im avgust mesec čistoće dođe?! Mrsko za gledanje. I opet pomislim – neko će da strada.

Aaa, neka, neka, sama si htela. Podmeću mi suncobrane, ležaljke mi put preče, ispijene boce, jednako s treštećom muzikom u glavi mi zveče. Tri bačene limenke u cevanicu iste noge me opaučiše. Tri! Sklanjam se pregorelim telesima, kraj nudističke plaže glavu oko vrata da zakovrenem. Još samo fali da mi se javi neko iz te gomile nekadanje dece sada svelog cveća. Sve me jeza na trideset šest u hladu stresa.

Nazad mi nema dok krug ne obiđem, reka ljudi mi ne da. Ni pomisliti da se osvrnem, jedva sam dovde živa stigla. Živa? Ne lezi vraže. Na uskom grlu kod zadnje krivine, kad pogleda u civilizaciju već hitati stadoh, zapišta nešto tik iza mene. Voz!!! Bacim se ulevo da glavu spasem. I u duboku jezersku vodu padnem.

Dobro. Nije to ništa. Tek glupi vozić što ljubitelje prirode vozika. Budibogsnama. Od kad se priroda tako ljubaka?! Koprcnem se u svežini, zamal’ da prija. Kad ono, bezizražajne oči u mutnoj vodi. Izbuljim svoje, ko da im veruje? Posle ovakvog dana i rođenih očiju se odričem. Ma, lepo vidim k meni okrenut stomak što se belasa. I leđno peraje, i škrge, sve nekako, naopako. Široko otvorim usta da dreknem – Ljudi, mrtva riba pliva!

A potmulim ehom svud oko mene, besmislen odgovor stiže – Davljenik u vodi! Davljenik u vodi!...

Znala sam, znala, ovo neće da valja.