Ja, pisac! Kako vam zvuči? Meni odlično. Vama, čini mi se, normalno, čim ovo čitate. Ili možda, sumasišavši? U tome i jeste sva muka. Ni sama nisam načisto sa sobom, a još manje sa piscem u sebi.

Počev od naslova. Pisac unutar. Jezički čistunac, kome držanje k’o pijan plota za opran jezik dođe redovna umna nega, odmah će sitnice da se maši. Meni, aljkavuši i po i na jeziku, upravo ovaj odgovara. Zato, neka se uvaži – nemoj neko naslov da mi dira!

Opet, i tu ima problema. Smisao svega što mi ne da mira leži upravo u tim rečima. The Writer within. Vidite li je, nedoumicu? Kako je moguće, pored svih blistavih reči, da mi se strani izraz dodvorava?

Razmišljam, koje osobine pisca imam. Mane znam, sve su na broju. Čuj sad – volim da pišem! Zar je to što kulinarske recepte i ljubavno trabunjanje izbegavam dovoljan razlog da se proizvedem u pisca? Ne ide to tako.

Zna se da nadahnuće prate stepeni razvitka. Mladome piscu nadire ravno iz donjeg stomaka. Kakvo srce i bakrači! Takvom žaru pandana nema, sem ako se mlađanik ne zaljubi. U drugog pisca? Neće da valja, ovom svetu je pisaca dosta, samo mu upareni nedostaju. Opet, u ljubavi sa nekim drugim, ništa od umetničkog ushićenja. Zanos se očas sroza kad vas kroz život prati bez slovlje. A kako i književnog mutavca kriviti? Ko još da trpi poglede u kojima znakovi interpunkcije umesto vas govore, kad namesto ručka dobija uobročena pravopisna ispravljanja, a uz bračni krevet Klajnove, Vujaklije i druge pismene satire.

S vremenom, ideje se sele u više predele utrobe, te bi odatle, uporedo s grčevima, trebalo zrelije reči da tvore. Ovo je najteže doba za stvaranje pisca od sebe. Nestalan odnos između nedoraslog i iskustvenog bije stalnu bitku. Zamislite dobru ideju. Stavite je u mikser/blender, u svetu proze poznat pod nazivom pisac. Mućkajte. Gore – zrela priča. Dole – pobenavljena skroz. Gore – jasni likovi, ozbiljna radnja. Dole – mladalaštvo zbunjeno u maštarijama. Gore-dole, dole-gore, tako se samo bućkuriš spravlja i opet – ništa od pisanja.

Kažu da pravi pisac tek u trećem dobu nastaje, kad ispod grudne kosti, s gorušicom priču izbljuje. Jer, znalci zbore, sav talog što se u srednjem dobu slegnuti ne da, tad stasa u potku za pravu knjigu. Sama sam žučnu kesu odstranila kako bih vreme presrela i prosutu žuč u valjana slova otelotvorila. Badava – još se sa slatkim gložim, za ljutu papričicu bih dve svoje priče dala. Od gorušice, a bogami i od prave priče, ni traga.   

Idemo dalje. Neko je rekao da priču prvo treba smisliti. ’Ajde! A ja sam mislila da rođenjem u sebi nosim bar tri romana. Bez šale, ovaj teren je klizak. Da bi se neko piscem zvao treba li da pokaže šta zna ili da ima šta da kaže? Ako je važno znati, odmah da dižem ruke. Za drugo, uvek ću imati šta da kažem.

Pređimo načas na nevaljalštine, tu sam bar svoj na svome. Lopovluk. Ljudi od vajkada pišu. Koji će čitalac u pedeset vekova krvavog pisanja majstorski probranu krađu da spazi? I o Faustu su mnogi pisali, a bar su se trojica provukla u lektire... Da li ja kradem? E, svašta! Kako bih se inače na sebe – pisca namerila?

Zatim, prevara. Prevara u svojstvu obmane sastavni je deo priče. Ako je priča zabava, s čim će se upućeni složiti, obmana u njenoj službi ne može imati istu težinu kao kad je u službi prevare. Potpuno jasno, bar kad je o piščevoj prevari reč.

Ovde postaje škakljivo. Za razliku od uobičajene prevare-obmane, tu je i književna preljuba. Ona je gadna. Kao i obično, za nju je potrebno najmanje troje. Pisac i dva čitaoca. Ređe, ali nije isključeno, dva pisca i čitalac. Nikada tri pisca ili tri čitaoca odvojeno, premda je zbirno i to moguće. Ako ste mislili da je obična preljuba zločin, treba ovu da vidite! Elem, dok se skrito vara, sve je u redu. Knjiga se tajno šeta iz ruke u ruku čitalaca dok se pisac naslađuje obema ljubavima. Ili, pak, čitalac knjige dva autora prebira, svi srećni, savršen trougao. No, onog časa kad se književna preljuba razotkrije nastane lom. Čupaju se listovi, trgaju posvete, na gomile pale predgovori, pogovori i međugovori. Naslovne strane koje razdire bes, slike ženskih pisaca sa docrtanim brkovima i muških koje ruže rogovi i hrbati samo su osnovni mizanscen da se pojmi strahota književne prevare-preljube... Varam li sama? Zar nisam bila dovoljno jasna u iskazanoj težnji ka svojim, ali i tuđim knjigama?

Još jednu nepodopštinu da spomenem i stajem. Ovoga puta to nije običan, takoreći nevin lopovluk, već prava krađa identiteta. Pisac zna, recimo, tetka Maricu sa drugog ulaza, treći sprat, vrata levo. Šta je to pismoškrabalo, taj slovoljubac, zarad priče u stanju da učini već zalazi u oblast nepojamnog. Evo. Često se dešava da se, kao najgora protuva oko komšinice uzete na pero šunja, da je u korak prati, nos u Maričinu pijačnu korpu da gura, naprasno hoteći drug da joj bude, po mrklom mraku do tuđeg stana da puzi, samo kako bi za niske, književne potrebe ukrao njeno, pored zvonca staračkom rukom napisano – zvoni jednom! Ne samo što će njezin lik, stas i glas da provuče kroz delo, već će nedužnoj ženi život da uzme i čitaocima je, sve s porukom o zvonjavi, poturi u liku glavnog junaka. Stvar opasno blizu ubistva. Valjalo bi to s pravne strane razmotriti, naročito ako junakinja Marica (bezobzirniji pisci ni ime da promene) nekako strada, ili, daleko bilo, umre na kraju... Što me uopšte pitate?! Uvek nadenem drugo ime!

Dosta je bilo. Dajte bar malo o vrlinama. Kad god na pisca pomislim, vidim čudaka kako zguren nad rukopisom sa sobom priča.
E, nije tačno! Pogrešna predstava. Pisac može biti i lep i stasit. I sasvim pitomo da izgleda. Privlačno čak. Jedina šteta što to ne štima. Onoga koga boja očiju pisca očara, nepismeno je naopak. Nikoga ne treba da zanima da l’ pisac skladno odelo šeta ili učkur na gaćama veže
. Važno je samo da se pročita. Zato ne pitajte jesam li lepa. Samo čitajte.