Драган Димитријевић

 

КОЛИКО ЖИВЕ ЛАСТЕ

 

Боја вина се мењала, од непрозирне – готово црне – до светлоцрвене боје свеже крви, кад год би облаци пропустили мало сунца до терасе не којој смо седели. Чекали смо да продише пола литра мерлоа из тек начетог бурета прошлогодишње бербе. После неких пола сата отац је сипао мало вина у велике чаше и објашњавао ми како карактер и квалитет могу да се наговесте по прстену где се сустижу течност и стакло. Рекао је да би требало да буде одлично. И било је. У почетку јак, помало оштар укус младог мерлоа полако се отварао и изазивао јединствено чулно задовољство.

"Одлично је, још боље него прошле године."

"То је због две шаке фино настругане храстовине, од старих буради једног чилеанског подрума. Јован ми је донео, да младом вину донекле укроте хировитост и истакну карактер."

"Шта год, али стварно немам речи, свака част. Кад ћеш да га флашираш?"

"Можда сутра, ако хоћеш да ми помогнеш? Има за око стотинак флаша."

"Важи."

Неко време смо ћутке уживали у вину, када ми је до терасе дошла мајка.

"Јеси ли ми закрпио гуму?"

"Јесам."

"Добро, идем ја онда, имате гибаницу у рерни, ако сте гладни."

"Слушај, кево, опет возиш само тежак пренос, колико пута сам ти рекао да тако мељеш колена."

"Мени је тако згодно, пусти ме."

"Ма добро, само ти кажем."

"Ако већ немаш ништа лепо, онда боље ћути, немој да ми солиш памет."

Отишла је, а мени је било криво што су наши ионако изузетно ретки разговори углавном завршавали исто.

"Немој тако с њом, мајка ти је."

"Али, како је само тврдоглава."

"Није била одувек таква, знаш..."

Налио је још вина из декантера у чаше. На дну се видео густ талог.

"Личиш на њу много више него што мислиш."

"Па добро, имам очи на њу."

"Нисам на то мислио."

"Знам ћале, него као фора, обоје смо полућорави, небитно."

"Имаш ту њену својеглаву црту и радозналост, као и љубав према књигама; то ти сигурно није од мене. Филмови можда, али читање си заволео због ње."

"Само што читамо потпуно различите ствари."

"Чини ти се. Пусти ово сад. Знаш како, ако она каже да је прочитала превише књига у животу и да јој је потребно више хепиенда, није то тек тако. Најмање четвртину живота провела је читајући. А теби је наглас прочитала целог Хемингвеја још док си био у стомаку. Са пет те је, тога се можда сећаш, први пут одвела у библиотеку, док је била преко пута Меркатора; после си сам ишао."

"Доживљаји мачка Тоше."

"Шта?"

"То сам био узео, моја прва књига."

"Била је много млађа него ти сада."

"Јеботе, стварно, били сте клинци."

"Јебига, тако је било некад – завршиш факултет, правиш децу, узмеш кредит, правиш кућу… А маштали смо да путујемо светом, бродом. Добро, онда сте дошли ти и Ивана, али кад сте мало порасли, она је стварно хтела да све продамо, купимо брод и одемо, разумеш?"

"Могао сам да будем мали од палубе."

"А испао си курац на бициклу."

Смех ме је подсетио на то колико је умео да буде духовит.

"Тако је то у животу. Некад је желела да је поведем на пут око света, а сад је срећна кад одемо на колаче или јој не заборавим рођендан."

"Хоћеш да кажеш да је то кључ – не очекивати много?"

"Не баш. Гледај на то овако, као кад си мали, па су ти многе ствари занимљиве јер их први пут доживљаваш: игра, биоскоп, концерт, шта ти ја знам… Онда крену да се понављају и гомилају, па изгубе оно нешто, хоћеш много више. Е, кад си старији, обични догађаји опет почну да добијају ту неку посебност."

"Али, недопустиво је то што си јој заборављао рођендане, мада сад нема шансе да се не сетиш."

"Шта да радим кад је датум глуп."

"Па добро, једанаести септембар стварно јесте мало глуп датум, али ипак..."

Вино је хватало изненађујуће брзо, било је опако јако.

"Је л' идеш у биоскоп, мислим иначе?"

"Слабо."

"Што?"

"Само кад је Фест, овако скидам филмове с интернета, или ми да неко."

"Без везе. Је л' можеш мени да нађеш један?"

"Који?"

"Не знам како се зове, тамо је негде из седамдесетих-осамдесетих."

"Је л' знаш неког глумца?"

"Не. Иде отприлике овако. Часопис шаље новинара код неке бабе црнкиње да запише њену причу. Није баш одушевљен, али с временом му постаје занимљиво. Међутим, скидају га са приче јер су им потребни људи за репортажу о лету на Месец, а њена прича га је баш дирнула, он би да настави. А редакцији као више није занимљиво робовласништво него летови на Месец. Тако нешто."

"Не знам само како то мислиш да ти нађем?"

"Откуд знам, на интернету."

"Да, али како кад ништа не знаш о њему."

"Скоро цео филм сам ти препричао."

"Нема везе, заборави."

"Какви се сад филмови праве уопште?"

"Свакакви, мало је добрих."

"Било би добро да неко направи филм о групи Бадер-Мајнхоф."

"Откуд ти то паде на памет?"

"Читам ту скоро да су неке пустили, мада су сад бабе; како ли оне гледају на те дане? А и Улрике је била јако лепа. Судбине лепих особа увек делују трагичније."

"То јесте."

"Знаш како, кад си млад нормално је да се буниш, али не само зато што свет није добро место за зезање, него и за неке… Не знам, ствари углавном завршавају тако некако…"

"Моника Белучи могла би да глуми Улрике."

"Не знам ко је то, али би за лик старице била идеална Маријана Фејтфул или Криста Пафген да је жива. Биле су баш лепе жене, мислим девојке у моје време, а такође су свашта претуриле преко главе."

"Па, пиши им, да ти испуне жељу."

"Мислиш, као што си писао телевизији, да пусте више цртаћа и Опстанка."

"И нису ми пустили, барабе."

"Увек си имао фикс идеје. Сећаш се, Ивани си са шест година маказама вадио крпеља из главе, а мало после си поником пошао за Београд, код Владе. Снежа се била исекла. Срећа што си рекао деди где идеш, па сам те стигао док још ниси одмакао."

"Кева ме је свеједно умлатила."

"Кад си био ненормалан."

"Али, хвала вам што нисте изигравали срећну породицу са рекламе."

"Нема на чему."

Пили смо вино у тишини неко време.

"Је л' имаш страх од операције?"

"Мало. Није да ми је свеједно."

"Биће у реду."

"Ма, знам, пусти сад то."

Облаци су се разилазили, од најављене кише није било ништа.

"Видим, ласте су опет свиле гнездо."

"Сваке године долазе."

"Сећам их се кад сам био мали."

"Сад ће ускоро и млади."

"Шта мислиш, јесу ли то исте оне ласте?"

"Немам појма. Колико уопште живе ласте?"                 priθe