Виолета Ивковић

ПРОЗА ПИШЕ СНОВЕ

 

Масивна врата отворила су се док сам ка њима спуштала звекир. Изненађено сам устукнула. Нисам била сасвим сигурна у то да ли сам се била најавила да ћу доћи. У последње време, свет око мене наликовао је на магличасто сновиђење, што ме је све чешће доводило у неприлике.

"Овај, добар дан", започела сам неспремно.

"Без 'овај', молим вас. Овде не трпимо поштапалице."

Поучан пријем подстакао ме је да се боље осмотрим особу, испречену на улазу. Отвор је заузимала висока, незграпна жена наранџасте косе и ружичасто накарминисаних устију. У свакој другој прилици деловала би ми одбојно, чак застрашујуће. Ипак, колико год била необична појава, уклапала се у место које је представљала; ванвременски строги костим под којим јој је једноипоструки подбрадак гребала уштиркана крагна, и круте, безмало мушке ципеле са ниском четвртастом потпетицом.

"Виолета, ваш нови студент," представила сам се одлучније.

"Виолета, домаћица школе креативног писања. На располагању су вам, као што сте из уговора могли да сазнате, три предмета, од којих је обавезно присуство на једном за који се определите. Но, то вас, дакако, не спречава да похађате и остала предавања, у том случају више изборног статуса, извините на коришћењу страног, премда одговарајућег израза..." наставила је без удисаја да говори "...како бисте на крају, уз несебичну помоћ и свесрдну потпору наших врхунских предавача, овладати разноврсним техникама и стиловима креативног писања."

Заједно са њом дошла сам до даха, првог после завршене тираде. Знала сам да је моја осетљивост била један од кључних предуслова да ме приме у школу, али нисам ни слутила да ћу се, још не ступивши у њу, срозати у несвест.

***

Учионица је подсећала на старинске, са дрвеним клупама и столицама без наслона. Упркос испосништву које се оличавало у декору, ситнице су уливале поверење. На мојој, као уосталом и на свим другим клупама стајало је, уредно сложено, мноштво неопходних предмета. Крпица за брисање наочара, неотпакован рис хартије, бележница, стони календар, капсулица са водоотпорним мастилом, пенкало, гумица за брисање, графитна оловка са четкицом на супротном крају, зарезач, фломастер плаве боје број две стотине педесет пет и, зачудо, једнакостраничан троугао и шестар. Две последње ствари у прибору незнатно су ме помеле, али како је све носило неодређену тежину бестелесног, нисам им придала посебан значај.

Није било прозора, те је млечнобело осветљење с таванице јарко обасјавало радне површине. Спрам клупа испрано се беласала табла, а на доњем, помало нахереном испусту бела креда и сунђер. Изнад табле висила је слика. У раму са црним паспартуом, флуоресцентном зеленом бојом блештала је реченица исписана полукурзивним ћириличним словима, калиграфским пером Уметност прозе јесте уметност наговештаја. То је одагнало сваку сумњу у погледу беле табле и креде.

Седела сам усправљена, не усуђујући се да додирнем ишта од писарских мамилица са клупе. Тек што сам се осмелила да се осврнем по учионици, у њу је ушао професор.

"Драги моји, нећете веровати. Данашњи дан посветићемо читању прича."

***

Пажљиво сам слушала. Никако ми није полазило за руком да усагласим смисао текста и значај језичких недоумица које је истицао, када би се спотакао о њих током читања. Или бих се унела у причу, потпуно скрајнувши унутартекстуалне и граматичке пропусте, или бих се усредсредила на потоње, пренебрегавајући суштину. Покушала сам на разне начине да доскочим непоузданим чулима. Упиљила бих се у странице које је ишчитавао, покушавајући да два крака подведем под једну жижу. Када то не би успело, упиљила бих се у њега, но тада бих убрзо изгубила осећање за амплитуде и трајање, и слушала бих само боје тонова. Коначно, скренула бих поглед ка непостојећим прозорима, путујући кроз приче које се иза њих крију, изван ових зидова и ван овог времена.

"Не кажи, него покажи!" тргао ме је глас професора.

Располућених чула, подвојених мисли, распараних шавова ума, само сам се сручила у несвест.

Свега неколико капи из исцеђеног сунђера помогло је да се вратим у живот. Из полулежећег положаја, ослоњена главом о бочне ногаре клупе, обухватила сам само обрисе лица нада мном. Посели су ме на столицу уз заједничко и жустро Опа!

Понадала сам се да ћу чути звонце које би означило крај предавања. Наместо њега, поново се огласио професор.

"Драги моји, имамо нову колегиницу. Прочитао бих вам њену причу." Пре него што је почео, речи му је пропратио слабашан жамор одобравања.

***

Док је пребирао по листовима који су били омеђени разнобојним разделницима и при левом врху уредно прикачени металним спајалицама, светло на стропу претапало се из млечнобелог у љубичасте, црвене и плаве валере. Учионица се кривила као да се огледа у смешном огледалу, наизменично се дебљајући и мршавећи. Углови су постајали оштрији, па затупастији. Потом су зидови почели да се таласају и нагињу ка унутра и напоље.

"Ево га! узвикнуо је професор, не обазирући се на промене које су се дешавале, али очито задовољан проналаском затуреног папира. Истога часа, учионица се као рукавица изокренула, и заједно с нама, створила нов свет, окренут споља.

***

Седећи на жутој клупи у парку, читао је моју причу. Помно смо га слушали, распоређени као џивџани по узаним терасама разбацаним на прочељу здања. Иако сам се нашла на трећем спрату, јасно сам разабирала речи. Терасу сам делила са плавом женом крхког изгледа.

Како је прича одмицала, мене је обрвавао страх. Свака прочитана реченица додавала је у налетима слово по слово панике. Престрашила сам се да ћу пасти с терасе, а још ме је више ужаснуо снажан порив да са ње полетим. Како бих спречила могући пад, из седећег положаја клизнула сам у страну. Размак између несигурне ограде и стаменог зида који сам отирала леђима био је узан. Кичмом сам слутила гипсане украсе с дискретним избочинама. Женску или лављу главу, наткриљен фриз над нашим главама. Рукама сам слепо тражила ослонац.

Професор је наглашавао поједине речи, које је требало по добром или лошем упамтити. Исцела су се опет раздвојили краци. Додиривали су ме и обухватали, пипак стида због приче и пипак стида због страха. Како доликује на часу, шапнула сам жени до себе да је то што сам се пресамитила наместо да усправно стојим само већ прочитани страх од висина. Погледала ме је с разумевањем и потапшала по руци коју сам грчевито приањала уз женску или лављу главу за леђима. Између неколико пасуса хтела сам да је замолим да прођем, да се извучем из замке, али сам одустајала знајући да је једини излаз с терасе преко зидова.

Коначно је зазвонило. Жена се вешто попут мачке спустила с терасе. Ја се нисам померала, и даље прикована уз зид и уз под. Само сам обема, унатраг изокренутим рукама, обујмила неодређену главу.

Професоров глас утихнуо је да сачека крај звоњаве. Када ми се обратио, учинио је то јасно, да га добро чујем.

"Чуда се не дешавају изнебуха.

С унутрашње стране учионице отворила су се балконска врата. Обневидело сам нахрупила унутра, и даље дрхтећи од страха. Стрчала сам низ широке степенице као да ме гоне ђаволи свих писаца.

Када сам крочила напоље, осврнула сам се да погледам терасу. Била је на првом спрату.