Зоран Живковић

И ДАЉЕ НА ДОБРОМ КУРСУ

Први број за 2008. годину часописа "Књижевност" донео је мали тематски блок о почетку курса креативног писања на Филолошком факултету. Уз мој уводни текст објављено је шест узорних прича студената који су похађали курс. Веома сам благодаран уредништву "Књижевности" што ми је пружило прилику да на крају 2008. саставим још један темат у коме ћу покушати да сачиним сажетак свог једногодишњег интензивног бављења креативним писањем у својству предавача овог предмета.

Придев "интензивног" треба схватити понајпре у смислу "без предаха". Пошто сам, на крају академске године, извео прво поколење студената, који су сви одреда успешно положили завршни испит, током распуста водио сам курс прозе при "Летњој школи креативног писања" коју је пионирски код нас уприличио Филолошки факултет, по узору на велика европска и америчка универзитетска средишта, да бих управо опет почео предавања у склопу нове академске године.

Околност да ниједан мој студент из првог поколења није пао на испиту није још нипошто мерило успешности курса. Као што сам им то често истицао, моја добра, па чак и најбоља оцена – неће их произвести у писце. То ће постати тек пошто почну да објављују приче. А да би то постигли, мораће најпре да оставе утисак на уреднике књижевних гласила. Уредничко прихватање или одбијање понуђених прича заправо је двоструко оцењивање: и самих дела студената, али и мог једногодишњег рада с њима.

Велико ми је задовољство што је пут до страница три водећа домаћа књижевна часописа – "Књижевности", "Књижевног магазина" и "Поља" – нашло чак девет прича студената курса креативног писања. Посреди је укупни обим довољан готово за малу антологију. Додали се томе да је једна од прича на најбољем путу да ускоро буде објављена у САД, рекло би се да смо и моји студенти и ја успешно положили главни испит.

Но, од ове оцене у извесном смислу још ми је дража она коју сам добио од самих студената. У духу Болоњске декларације, били су у прилици да оцене укупан учинак свог професора. Да би оцењивање било потпуно објективно, обављено је анонимно, односно пре но што сам ја њих оценио. Пошто смо сабрали све оцене и поделили их бројем оцењивача, показало се да сам добио просечну оцену 9,01. Одавно ме ништа није толико испунило поносом.

Завршна оцена није се односила само на испитну причу него је обухватала вредновање свих претходно написаних сторија. Студенти су имали обавезу да једном месечно саставе причу на задату тему којих је укупно било седам, при чему су две имале нешто већу специфичну тежину: колоквијумска, на крају првог семестра, и испитна, на крају другог. Све приче, рачунајући и испитне, студенти су писали на најприроднијем месту: код куће, за радним столом. Управо тамо где и сâм једино могу да стварам прозу.

Сижејне окоснице прича бирао сам тако да ми омогуће да вежбамо носеће видове прозног текста. Најпре је то био разговор ђавола и писца, па онеобичавање, оживљавање неживог, мелодрамски заплет, пастиш, бизарни сакупљач и поремећено сећање. Коментаришући приче студената, тумачио сам им темељна питања уметности прозе: зашто је уопште пишемо, која су начела прозног казивања, какав је склоп прозног дела, шта су особености прозног језика, које су прозне теме и мотиви, како се гради прозни лик, како се постижу мотивација и индивидуализација у прози, која су својства прозног времена, као и, само у назнакама, који су виши видови прозног говора.

О свему овоме могао сам им, наравно, говорити и без позивања на њихова властита дела. Универзитетски курсеви креативног писања, који се у наше време упражњавају, устројени су, заправо, на три основна начина. Они могу бити чисто теоријски, у смислу да студенти уопште не долазе у прилику да се на прозном тексту увере како у пракси изгледа примена теорије. Као, рецимо, када бисте пилота упућивали само у начела летења, при чему он не би ни видео авион. Други начин подразумева позивање на примере из дела великих писаца. У аналогији с пилотирањем, ово одговара вежбању у симулатору на земљи. Коначно, трећи начин јесте учење кроз властите списатељске грешке, односно лет необученог и неискусног будућег пилота у правом авиону, под надзором инструктора.

Веома ми је драго што могу да кажем да ниједан авион за обуку није пао током курса, а неки млади летачи готово су се сасвим оспособили за самостално управљање летелицама. Уверен сам да ће неки међу њима постати прворазредни пилоти.

"Летња школа креативног писања" била је замишљена управо онако како би требало да изгледа катедра за овај предмет. Није била ограничена само на прозу већ је обухватала и поезију, односно критику с академским писањем. Курс поезије водила је једна од наших најизврснијих савремених песникиња, Тања Крагујевић, а критике такође веома угледна критичарка Татјана Росић-Илић. Ако би једном уистину дошло до оснивања Катедре за креативно писање при Филолошком факултету и ако бих био у прилици да препоручим своје сараднике, без оклевања бих се определио управо за ове две колегинице.

Методолошки, курс прозе при "Летњој школи креативног писања" није се битно разликовао од онога у оквиру редовне академске наставе, али је ипак требало предузети извесна прилагођавања. За разлику од студената, полазници су углавном већ имали прилике да се опробају као прозаисти. Ово искуство допринело је да знатно брже прођемо кроз неизбежне "припремне радове" (понајпре брушење правописних неравнина), како бисмо се посветили суштинскијим видовима прозног говора.

Упркос непријатним врућинама, дружили смо се чак четири пута недељно, остајући неретко и добрано изван предвиђеног термина. Часови су били медијски обогаћени, у смислу да сам на свакоме приказао по један кратки играни филм снимљен према мојим делима или пуштао снимак радиодрамских адаптација мојих прича.

Невоља се јавила на крају двомесечног курса. Главнина полазника желела је да продужимо сарадњу, али Филолошки факултет није имао техничких могућности да настави "Летњу школу" и после лета. Једино практично решење било је да организујем приватно окупљање у јесењим месецима, два пута недељно. Ова редовна виђења спонтано су прерасла првобитне оквире курса креативног писања и приближала се својеврсном књижевном салону. Тако ми се неочекивано указала прилика да оживим једну институцију које већ дуго нема код нас, премда је у неким ранијим временима била на добром гласу, а у Европи се и данас сматра веома угледном.

Показало се да атмосфера књижевног салона делује прилично подстицајно на оне који га похађају, како непосредно, тако и посредно. Непосредни видови углавном су очигледни: стицање боље упућености кроз разне видове рада на прозном тексту. Но, за оне посредне показало се да су можда и значајнији. Признајем да сам их ја још понајмање био свестан. На њих су ми скренули пажњу учесници салона. Одлазили би с наших окупљања изразито надахнути да се што пре лате прозног пера. Повремено се чак помињала реч "занос".

За овај темат одабрао сам три приче аутора с којима сам радио најпре у оквиру "Летње школе креативног писања", а потом и књижевног салона – Виолете Ивковић, Ранка Трифковића и Драгана Димитријевића. Оне су, верујем, бар делом проистекле из поменуте надахњујуће атмосфере наших дружења. Нема боље потврде да је наша већ вишемесечна сарадња имала смисла од неоспорних прозних квалитета ових дела.

Неколико речи на крају о једној новини коју смо увели у склопу курса креативног писања на Филолошком факултету. Курс је, наиме, од ове академске године подељен на два нивоа: нижи и виши. Био је то природан развој. Прошле године са студентима сам радио искључиво на уметности приче, не дошавши у прилику да пређем на дуже прозне облике, новелу и роман. Причом се и даље бавим на "Креативном писању 1", док је "Креативно писање 2" посвећено обимнијим прозним целинама.

Уздам се да ће ми "Књижевност" пружити још једну прилику да, кроз годину дана, изложим своја најновија искуства у својству академског предавача креативног писања, као и да овдашњем читатељству понудим на увид одломке из првих дела будућих романсијера.

priče