| Jun, a s njim i junski ispitni rok došli su kraju. Sonja i
Maša, moje ponosi i dike, savladale su i tu prepreku ka ciljanim
akademskim diplomama. Laknulo njima, pa i meni. Istovremeno je
redakcija časopisa Mikro kolektivno otperjala na julsko/avgustovski
godišnji odmor, ostavivši saradnicima da natenane smišljaju teme za
daleki, septembarski broj. Meni, koja sam unapred mal'ne za celu
dolazeću jesen pripremila tekstove, ni toliko. Praznog stvaralačkog
hoda i još praznije glave počela sam da strepim od dolaska
dokonih sati i neizbežnog mentalnog dremeža. Kad, tik pred
odlazak devojaka na zasluženo letovanje, u elektronsko sanduče
utrči mi prosleđeno obaveštenje:
Šta se dalje dešavalo, valjda je jasno. Odmah sam se prepoznala u nestasalom prozaisti. Još kada sam pročitala da kurs proze vodi pisac Zoran Živković, čije sam prepeve Hokinga, Segana, te omiljenog Pričanja Ursule Legvin svojevremeno sa užitkom bistrila, svih nedoumica je nestalo.Tako, ne bi ništa od lenjog, predvidivog leta. Namesto takvog, dok još traje, evo me, učim. Ili, da citiram Zorana Živkovića - Čuda se ne događaju iznebuha :). Zarad podrazumevane ekonomičnosti na Webu, evo odmah, na prvoj stranici, linkova ka pričama koje sam (a i dalje to činim) pisala po "zadatku". Sve u svemu, dobro sam prošla; za jednu izvrdanu temu, kojom sam uzalud pokušala da mu podvalim, od Zorana sam čak dobila i knjigu na poklon ;)
|
