Zoran Živković objašnjava kako bi trebalo da teče dinamika pričePrvo što ćete od Zorana Živkovića čuti je da od vas niko (pa ni on) ne može napraviti pisca ukoliko to niste. Ovu onespokojavajuće istinitu izjavu donekle će ublažiti reči da su svi koji kurs pohađaju "poslednja linija odbrane srpskog jezika". Sad, ako vam je to dovoljan podsticaj (a ne vidim razlog što se ne biste ovenčali lovorikama pismenosti), nastavićete da dolazite na časove.

Pred kraj prvog meseca kursa, desilo se nešto što me je još samo jednom (odlično pamtim), pre više od decenije snašlo. Tada sam na računaru izgubila važan dokument. Omaškom obrisala. E, tako su i crtice s časova proze, čuj crtice, biseri mudrosti kojima je posut put ka dobrom pisanju, netragom nestali. Opet omaškom obrisala. I sadržaj recycle bin-a, kao svaka revnosna domaćica, uredno ispraznila. Reklo bi se, dva gubitka (dekadno), nestala u računarskim crnim rupama nisu kraj sveta. Kako se uzme. Jer, evo me gde pišem po vlastitom sećanju, za koje sumnjam da je doraslo izvanrednim mislima i raskošnim rečima ovog pisca i profesora.

Pritom, nisu to nikakve dubiozni, nerazumljivi govori Zorana Živkovića, a još su manje   recepti kako od sebe zgotoviti pisca. Ono što se na časovima pre svega čuje jeste jasnoća misli i izražavanja. To mora biti jer, "čitalac priču posmatra piščevim očima". Da bi pripovedač valjano dočarao lik, radnju, atmosferu (Živković kaže da se to radi svim raspoloživim čulima), jedno od prvih pravila dobrog pisanja glasi - Pokaži, ne kaži!

No, kako sledi još mesec dana pohađanja kursa kreativnog pisanja,  prilježno ću zapisivati sve ono što mi se učini korisnim za znatiželjnike. Kada već nemam beleške kojim bih se pomagala, setiću se uputa koja su na mene ostavila najveći utisak. Među prvima je svakako taj da je "smeh zaloga velike književnosti". Slobodnim rečima prevedeno, ako tokom pisanja zapadnete u stvaralački ćorsokak, odmah izvucite humor iz rukava. Humor će vas vratiti u prozu.

Sledeći, koji sam teška srca primila k znaju je da u priči izbegavamo lične ocene i stavove, priče same treba da govore. Zato - "bez autorske dijagnoze"! I, odmah potom, pridevi treba da budu svedeni na one najpriličnije, jer važi pravilo koje kaže - "u književnosti manje je - više"! Ekonomičnost u pisanju i te kako ima smisla. Kako god, makaze u ruke, pa udri po kasapljenju teksta i izbacivanju (suvišnih) opisa. Da li ste znali da je jedna, prava i neokićena reč po čitaoca najdelotvornija?

"Proza je umetnost nijansi, senčenja". Stoga se ne preporučuje kontekstualizacija, jer "ako ne znaš nešto o liku, on može da bude sve". Preterana kontekstualizacija, "crtanje" likova oduzima im volšebnost, a "umetnost proze je umetnost nagoveštaja".

Osećam kao da sam na gomilu pokušala da nabacam suštinu (suštavstvenost, čisto one linije odbrane radi :) onoga o čemu Zoran Živković govori na časovima. U stvari, nisam se dotakla ni pola trećine časa (i o ovome ću kasnije). Osobenosti jezika i vremenski činilac u prozi, pravopis, stil, dinamika priče, individualizacija i motivacija,  kakvi treba da budu diijalozi, kada sme da se "trabunja", sve su to razlozi zbog kojih ću se već vratiti na ovu stranicu da je dopunim.
  
                priče