BRAZIL

Iz limenih favela zakoračila je u noć. Na ulice karnevalskog Rija.

Kosa joj se talasala u valerima livadskog i šumskog meda. Bolno plavetnilo očiju blažile su tmaste, ogaravljene trepavice. Na svaki njihov treptaj, srce bi zadrhtalo, bolno vapeći da žmuri, žmuri... Indijanske crte lica behu osenčene, ožarene španskim i evropejskim semenjem, koje nekoć ispunjaše utrobe pramajki.

Bronzanim stopalima otapala je u kamen utisnute staze. Pokretima planinske mačke ugibala svetinu pred sobom, pomerala je kao zgusnutu vodu. Polupogleda, ozbiljnog izraza, kao konkvistador novoj zemlji, hodila je napred, nepokolebljiva.

Udari bubnjeva su ječali odbijajući se o njeno telo. Povređeni ritam se gubio po uzanim prolazima koji su za njom ostajali, oslepljeni. Baklje bi crveno planule, pa na njen okret zgasle plavičasto, sve do tmine.

A Brazil je te noći sve svoje u deminutiv pretvorio. I šaptao:


Marisa...
Marisita Caballe...