Istanbul
Predvorje Orijenta


Nebo nad gradom imalo je patiniranu boju i mirisalo na kafu, cimet i starinske sapune. Povici i čangrljanje odbijali su se o zidove kamenitih svodova. Kaldrmom su trupkale bose noge musavih i nasmejanih dečaka. Taj smeh, kao vrbicini zvončići, donosio je osećaj predavanja.
Uzanim sokacima, na prstima, hodile su tajanstvene žene. Lepota im se samo naslućivala u zift crnim, brzim pogledima. Slučajni dodir učinio bi te Sultanom ili Robom.
Ogromna drvena vrata otvarala su se tajnovitim udarima zvekira. Iza njih, vreo vazduh je nehotice širio miomirise na ulicu i mađijao prolaznike.
Još malo, još samo malo, pa bi pomislio da su ti poznate sve tajne ovoga Sveta.

 

 

Mirisi i Boje. Žamor i Vreva. Ruke i Dodiri. Oblici i Vrelina. Lepota i Greh.