Gejšin Vrt

 

Sve je počelo jednog prohladnog, kao suza čistog dana, dok sam šetala skrajnutom, zabačenom ulicom. Nije bilo ničeg posebnog u njoj, nikakvog razloga nisam imala da se tu denem. Popodne je bilo sveže. A nebo bistro. Staza, čista od snega i leda, mamila je, nedirnuta, moja stopala da ostave trag po njoj. Dan je lagano odmicao za mojim hodom. Osluškivala sam tišinu i osećala se u njoj komotno, prihvatajući je zahvalno. Telo mi se opuštalo i polako stapalo s podlogom. Osetila sam obrazom kako se vazduh zagreva.

Postajalo je sve toplije. Nisam bila svesna koliko daleko, ni koliko dugo sam hodala. Negde duž puta, u maglovitom trenutku, u sfumatu svesnog, osetila sam kako se lagano uzdižem s tla. Taj je osećaj potrajao i ja sam se prepustila njemu. Snovičasta zavesa se podigla sa mog uma i ja se osvrnuh oko sebe. Otvori se pogled. More je blagosiljalo stenje svojim vlažnim dodirom. Dugo, dugo je šumelo dok nisam rešila da krenem natrag.

Ogledala sam se... Prvo sam pomislila da sanjam budna, da sam otišla dalje no što sam htela, da mi se priviđa. Sada pomišljam da mi se sve to i desilo, spakovano u jedan momenat ljubičastog snoviđenja. Ali znam i da je put kojim sam došla, iza mene nestao. Osetila sam magiju trenutka koja mi je ubrzavala korake ka nečemu što nije stvarno, niti nestvarno. Zakoračila sam u to nešto, zatvorenih očiju, otvorenog uma.

Išla sam dalje. Pratila sam uzanu, krivudavu reku. Tamna šuma krčila je sebi put niz planinu, menjala okolinu ostavljajući samo jednu stazu. Voda se raslojila u slapove. Stadoh pred zimzelene koji su mi zatvorili prolaz. Zaštićena zidom od drveta, uz samu vodu, stajala je usamljena kuća. Kao da je oduvek tu bila, netaknuta merljivim vremenom, zauvek sigurna od spoljašnjeg sveta.

Ohrabrena ljudskim tragom, malenom brvnarom, ulazila sam u naručje šume. Toplotu sunca u zenitu blažilo je granje, upijajući treperavom izmaglicom i samu svetlost. Nemajući straha koračala sam ka lakim senkama. Bez vidljivog znaka, obeležja, kretala sam se napred. Znala sam da ulazim u sigurnost. I tu, u spokojnom, drveće me je zagrlilo, pa propustilo. 

Hodila sam kao u snu. Kretnje su mi bile u skladu sa njegovim ritmom. Iskoračila sam iz šume i dalje prateći zov. Magla je počinjala da se zgušnjava toliko da stazu nisam više videla. Stazu koja možda nikad nije ni postojala. Stazu kojoj sam sve vreme verovala. Da je tu. Pod mojim stopama.