U Keniji ljudi rastu kao banane.

Zahvalno nebo i zahvalno drvo pod kojima sede, šapću im na osetljivo uho samo nežne i osunčane, mekane i vlažne reči. Na to, majušni, crni ljudi, zaštićeni granama od sunca i kiša, sede da ohrabre svoje vitke noge, gledajući u razmrdane palčeve na njima, i puste ih, napojene monsumom i nahranjene svetlom, da bujaju.

Ruke podignu ka suncu u potrazi za čvrstim osloncem. Pa, pošto ga tako ne nađu, opsete se, i u prijatnom osećaju, samo ih pružaju, pružaju, sve do neba.

Trup zaštite od silovitih kiša, koje sa bananinog stabla stropoštaju gomile malih, crnih zmija, ne kvrčenjem, već izduživanjem u tanko, visoko. Tako otrovi padnu na stranu, ne dotakavši ih.

Lica pretvore u osmehe. Jedino belilo koje se vidi pod drvetima u vreme tih niskih, bremenitih oblaka jeste belilo njihovih zuba. Od njih, ni jedno zlo ovoga sveta nema odbranu.

Srca usmere ka plemenu. I tamo, svom svojom dušom, ugledaju svog dedu, oca, brata, dete, kako mirno čuče, svaki pod drugim drvetom banane, pod istim kenijskim svodom.

Svi srećni, visoki. Kao bananino drvo.