SIBIR

Preko promrzlih, usamljenih tundri stigla sam na ceremoniju, do sibirskog vrača.
Šaman me je čekao, u odelu od riblje kože, sa zapaljenom stabljikom u ruci.
Pružio mi je nektar u kome je ugaso žar sa vrha biljke i mahnuo dim ka mojim očima.
"Srešćeš se sa njim, oči u oči."

 

Stajala sam, u do srca visokoj travi. Zeleno je disala povijajući se ka rubu zemlje, sa vetrom šaljući mirisne pozdrave snegu i ledu.
U daljini videh postojana, dubokim korenjem uvezana za sibirsko tlo, snažna stabla. Stepa ih nije brinula. Skrivene tajne, iz kao mrak gustih šuma, samo bi se pokadkad išunjale na dohvat oštrozubog sunca.
Zatreptah, braneći se od svetlosti koja me zaslepi. Osvrtoh se oko sebe. Belo. Svuda oko mene belilo. Belo nebo, belo sunce na njemu, beli odbljesak u belome snegu.

Za leđima osetih šum. Mek kao duša...
Osetih dah. Lak kao pahulja...
Žmureći se okretoh. Pružih ruke i dodirnuh krzno. Toplotom je sijalo najlepše boje.
Dlanovima sam izbrojavala talasanje mišića, prstima mazila vrelu njušku.
Otvorih oči. I sretoh njegove. 
Oči Sibirskog tigra.