Od kada na krilima FS-a letuckamo svetom, prolazili smo kroz razne faze. Dešavalo se, da zariba Čedin kompjuter, dešavalo se da zaribam ja. Jedino što u početku ni kompjuterski programi, ni Čeda, ni ja nismo znali koliko smo tvrdoglavi da stignemo tamo gde smo naumili.
Ovog puta, na planiranom letu za Beč, moja inspiracija je presušila. Napišem Čedi - preskačem ga. I napravih kobnu grešku: počeše od njega da mi stižu kilobajti jpg-ova iz ovog grada, a o propratnim stimulativno-inspirativnim tekstovima je suvišno pričati. Zato ću jedan, samo prepisati. Zasluženo. 


Ja bih otišao u Beč, zbog onog "velikog točka" u luna-parku.
Jer, u suštini, sve se vrti u krug. Izgleda, da nemamo tu sreću da se krećemo, polako, napred...
Ili nemamo hrabrosti ?

Pomoću točka u Beču, možemo da vidimo panoramu, na kratko se povećava vidik...
Samo, zašto stalno zaboravljamo da se vrtimo u krug? Zar ne shvatamo, da će nas točak uzdići, ali isto toliko, i unazaditi? Izgubićemo vreme, i koštaće nas.

Točak je jako dobra stvar. Da nema njega, Amerika ne bi mogla da opstane. Zaustavila bi se, zaglavila, i nestala. U isto vreme, točak Eskimima, ne znači ništa. Šta da rade sa njim, kada su njima potrebne sanke?

Zar se ne osećate, kao da smo u jednom velikom točku, onom za miševe.
Što brže trčimo, točak se više okreće... uzalud...

Treba izaći iz TOČKA.
Tačka.

Čeda