Back Dok muku mučim sa skeniranjem i Recognita programom za očitavanje knjige mog ujaka, (tuđini mu prelamali knjigu, pa još u sitnom slogu, ko zna, znaće, ko ne zna lako će), ja bih još malo o roditeljstvu. Savremenom, onoliko koliko su to mitovi i legende. Modernom, koliko su i deca naših praotaca mislila da sopstvenu decu podižu bolje, pametnije i modernije od svojih roditelja. Jer, u tome se malo šta, kroz vreme, suštinski izmenilo. A drugačije ne može ni biti.

Kažu da se u onim predelima, na dnu okeana, ponekad dno pokrene (ništavna Zemljina kora, to ti je) i stvori džinovski usek, u koji pokulja voda. Uleti voda, ali izleti vazduh - i to u obliku džinovskog vazdušnog mehura. Vazduh k'o vazduh, gde će nego na površinu. Zamisli brod, koji je do tog trenutka bezbrižno plovio, kako se oseća kada se, umesto na površini vode, nađe na vrhu vazdušnog mehura! Plop! Utone u vazduh kao kamen. Kad se, potom, voda sklopi iznad njega, ništa više ne ostaje. Ni "S" od "SOS". Zato je toliko brodova netragom nestalo, a da nisu stigli ni da se požale na bilo šta. Zato i postoji "Bermudski trougao".

Stasavajući, deca proizvode takve plopove u našim životima. Kao Oskar, gutaju sve što im se zatekne u domašaju. Zato su i naše ideje, i grdnje, i pohvale, zauvek na sigurnom: u hranljivom okrilju njihovih ličnih okeana. Mi plovimo na takvim talasima, a oni nas ljuljaju, ljuljaju.
Roditelj koji ne dobije morsku bolest može se smatrati srećnim - što je sasvim pristojan životni dobitak.

Zalutali u ovu roditeljsku sobu, koji su još bez dece, neka se ne pokolebaju i neka slobodno nastave sa najlepšim i najvažnijim poslom u životu - da prave i rađaju male bermudske trouglove. Posle par godina takve plovidbe, čovek postane imun, ako ni na šta drugo, ono na morsku bolest.

Mother