Back

Rosa je tečno govorila italijanski jezik, zahvaljujući italijanskoj okupaciji Crne Gore; ruski, zahvaljujući beranskoj gimnaziji i dugogodišnjem čitanju ruske književnosti, što pre zatvora, od volje, što posle zatvora, iz inata; francuski razumevala, ali slovenačkim pisala. Iz ljubavi.

Ne bih sada prepisivala njene tekstove, na slovenačkom, koje je radila za ljubljansko "Delo", pod stalnom rubrikom "Zdrava in upravičena kritika". To mi nije namera. A i sumnjam da se neki Slovenac okačio baš na na moj sajt.
Ovo ima smisla samo u onom kontekstu, koji sam uporno želela da izbegnem na svom sajtu - političkom. No, kada je moja majka u pitanju, to izgleda nemoguće. Neizbežno, jer sam iz toga dosta naučila, a ako to prenebregnem, promašiću  temu.

Ljaga i crnilo bivšeg informbirovca pratilo je kroz ceo život. U ono, Titovljevo vreme, mogla je, kao nedeklarisani i neovereni član Saveza komunista da avanzuje do urednika, najviše. Premda su neki i to smatrali neprevaziđenim uspehom. Iz tuđih usta i čemer je sladak.

Nikada se na to nije žalila, mada sad sumnjam da je moglo da joj bude svejedno. Ne zato što je težila nazivu glavnog urednika ili sličnog titulara. I tako je, nezvanično radila te poslove. Ne zato. Ono što joj je nedostajalo, bila je sloboda njene misli, koju su, u ono vreme, uzmimo '74. na primer, samo slovenačke kolege razumevale i prihvatale. Kolege iz partizanske čete, koje su shvatile, a da im Goli otok za to nije trebao.

Za njih je pisala. Svaki put, kada bi njeno oslobođeno pero zažvrljalo na tom jeziku, osetilo bi se olakšanje, kao da je neko prodisao. Čitala bi mi te tekstove na jeziku, koji u početku nisam razumevala, a kasnije naučila samo nagonski, jer je njime govorila onako kako srpskim nikada nije mogla. Iz straha da posle sina, i mene ne zameni golom ćelijom.

Šta htedoh reći da sam naučila? Ništa. Osim, valjda, da jedino merilo za vrednost onog što iskažemo, bila to slika, reč ili pomisao, jeste u iskrenosti. Točka. Tačka.

   
Sad sam se malo zbunila, ali ne odustajem.

Intervju