HIPICI U ZEMLJI VITEZOVA

Uz zidine starih dvoraca i kuća koje ističu lepotu stilova i prolaznost
vremena leže poslednjih godina hiljade hipika iz svih krajeva sveta.
Svi u gomili, a svako usamljen, živi ovaj čudan skup svoj život besposličara,
a istovremeno zabavlja brojne turiste iz čitavog sveta,
koji po celi dan neumorno snimaju ove prizore.

 

Kao što se nekad govorilo da svi putevi vode u Rim, tako se danas kaže da je Brisel raskrsnica Evrope, one Zapadne. Više nego raskrsnica, Brisel je stecište slučajnih i namernih, znanih i neznanih iz celog sveta.

Brisel je i odmorište, neizbežna stanica na putu u nepoznato i neizvesno hiljadama mladih sinova i kćeri Sunca.
U nastojanju da ne povrede moralno-liberalističke tradicije Belgije (predstavnički sistem uveden je još 1834. godine),
a da u isto vreme sačuvaju mir svojih građana, gradski oci našli su jedino moguće rešenje. Od invazije dugokosih, prljavih, izgladnelih, često drogiranih i na ovozemaljske stvari otupelih hordi, ogradili su se ustupajući im stari i najlepši deo Brisela.

Veliki trg, u svetu arhitekture i umetnosti poznat kao najdragocenija arhitektonska celina u Evropi, zajedno s isto tako lepim pobočnim uličicama, autonomno je carstvo ovih savremenih nomada. Nestvarno deluje ta šarena gomila hipika obasjana hiljadugodišnjom pozlatom dekorativnih fasada i kupola. Pločnicima Trga, na kojima su se još od 17. veka nadigravali vitezovi za ružu neke prelepe, prvo austrijske, zatim francuske i najzad svoje, belgijske gospe, sada tapkaju hiljade belosvetskih besposličara. Svi su u gomili, a opet svi su sami.

Besplatni spektakl

Na improvizovanim tribinama, u samo njima shvatljivoj harmoniji smenjuju se orkestri, solo svirači, pevači. Sviraju, pevaju i igraju za sebe i za svoju dušu i za one koji hoće da ih gledaju i slušaju. Gomila je raznih rasa i narodnosti. Zajednička im je samo mladost i način života. Dovoljno da se međusobno razumeju. Nedaleko od njih profesionalni orkestar i profesionalni pevači. Angažovali su ih gradski upravitelji da uveličaju proslavu hiljadu godina starog grada.

Za mnogobrojne, građanski vaspitane turiste, koji prolaze ovom evropskom raskrsnicom, ovo je poseban spektakl, koji doživljavaju kao izvestan rizik. Zbog toga, ili i zato što oni jedini imaju para, za njih su duž zgrada napravljeni mali i skupi restorančići-bašte iz kojih "bezbedni", uz kafu ili kriglu piva posmatraju ovo praznovanje života.

Pobočnom ulicom od Trga, veoma nalik na one u našim primorskim gradićima, tiskaju se oni kojima je do pesme i svirke. S jedne i druge strane, nizovi drvenih tezgi punih riba, rakova, školjki, neizbežnih italijanskih pica i pastašuta. Svega što je potrebno da nahrani ovu armiju izgladnelih. Po kaldrmi između njih i u udubljenjima kuća slike, skulpture, suveniri, prave male izložbe još nepoznatih i nepriznatih naivaca iz celog sveta. Sva ta umetnička dela nastaju u toku hodočašća ili tu, na licu mesta, ako je neko raspoložen da im pozira.

Čipke su samo prošlost

I dok se turisti, zasićeni utiscima i zamoreni besciljnim lutanjem i guranjem kroz bezbrižnu gomilu, provlače u bezbednost svojih skupo plaćenih hotelskih soba, hipici tmurnu i hladnu briselsku zoru dočekuju u vrećama za spavanje na pločnicima najlepšeg evropskog trga.

U gornjem delu grada modernih bulevara i građevina, okićenim bezbrojnim reklamama, teče onaj drugi, stvarniji i probitačniji deo života.

Nekad su u Brisel trgovci dolazili da bi kupili, a zatim po celom svetu prodavali čuvenu briselsku čipku. Sada, Briselčani kao da se stide te svoje manufakturne prošlosti. Malobrojne prodavnice nemaju istaknute reklame. Iza ne baš čistih izloga jedva se nazire lepota tih svojevrsnih umetničkih stvari. I, zato nije čudno ako na ulicama ovog grada, njegovim trgovinama i restoranima čujete sve jezike sveta, pa i naš. Ipak, čovek se mnogo prijatnije oseća među dobronamernim i bezazlenim hipicima. Jer, oni koji dolaze i borave u Briselu nisu samo trgovci i turisti.
Uostalom, nikad nije prijatno stajati na raskrsnici, makar ona bila i evropska.

Bezbedni u svom "rezervatu"

Stanovnici Brisela su, čini se, sebe ogradili i od jednog i od drugog života u gradu. Izmakli su se sasvim na brdo odakle, iz lepo građenih betonskih palata budno prate zbivanja ispod sebe. Do njihovog mira ne dopire rok muzika sa Trga, niti sumnjivi žagor grada. Ako kojim slučajem, u potrazi za svojim prebivalištem zalutate noću u taj "rezervat", nećete naići na prolaznika koji bi vam pokazao put, niti na taksi, koji bi vas tamo odveo.

Njegovo veličanstvo kralj Boduen takođe je zaštićen. Miran je i nevidljiv u zidinama svog prekrasnog dvorca u dubini ogromnog vrta.

Monarhistička prošlost i sadašnjost Belgije predstavljena je javnosti spomenikom Leopoldu I, čovekom koga je evropska diplomatija, još 1831. godine ustoličila na presto tek uobličene države. U podnožju spomenika svog prvog suverena, Belgijanci su zapalili večnu vatru Neznanom junaku. Njenu večnost svakodnevno održava jedan stari, isluženi ratnik.

Ova zemlja od 30.500 kvadratnih kilometara, u kojoj danas živi devet miliona i 600 hiljada stanovnika, imala je u svojoj istoriji, osim ovog još dva Leopolda - II i III. Ovaj poslednji, Leopold III, iako označen kao krivac za kapitulaciju pred nemačkim Rajhom 1940. godine, sve vreme rata proveo je u nemačkom zarobljeništvu, dok je njegova vlada sačekala kraj rata u Londonu. Svim ovim vladarima, pa i ovom sadašnjem, zajedničku stalnu brigu predstavlja nejedinstvo između Valonaca i Flamanaca, njihovih jezika i vera. Vidnih tragova iz doba nemačke vojne uprave, u Briselu nema.

Ali, tu je svima znani i bezbroj puta slikani spomenik "Pis-pis", jedinstveni i u svetu poznati lik dečaka koji piški. Mada mali i neugledan, smešten na uglu dveju ulica, dečak iz fontane postao je simbol Brisela, hrabrosti i slobode u shvatanjima njegovih davnih stanovnika. O tome kako je i zašto on ovekovečen, postoji nekoliko verzija. Jedna je da je nekad jedan mališan, sedeći na grani ugledao kako ispod njegovog drveta prolazi neprijateljska vojska. Nemoćan da ih na drugi način zadrži, počeo je da piški po njima. Odrasli su to protumačili kao patriotski gest i tako je "Pis-pis" postao simbol njihove građanske hrabrosti.