From the New World

Još neko s kim ću od sada virtuelno komunicirati: Vukašin je 27. oktobra otišao u Ameriku. Da li će se barba vratiti brzo (u šta sumnjam) ili će tamo ostati zauvek, a sve što je duže od pet godina u stvari je zauvek - saznaćemo i mi i on u vremenima koja dolaze. Milo mi je zbog njega, mada sebična posesivnost nas ostajućih duva u drugu tikvu. Ipak, zaslužio je. Zbog dugog čekanja konačno dočekane vize, zbog izgaranja na nekadašnjim "Računarima" koji su uoči bombardovanja doživeli ničim izazvano ukidanje, zbog makro rada u "Mikro računarima", zbog prijateljske saradnje sa mnom u emisiji "Zair" koja je doživela nečim izazvano ukidanje, zbog slatkih ideja da se ono što smo radili na radiju gurne na nečiju televiziju, zbog lepih i skupocenih high-tech igračaka koje je pred mikrofonima i ponekom kamerom pokazivao drugima.

Svako mu je na svoj način poželeo srećan put. Sada čekamo vesti o tome kako se snašao. Mada, ako ćemo pravo, ovo ovde gde živimo jeste mesto za snalaženje. Tamo ne treba da se snalaziš, već se jednostavno tamo gde dodješ nalaziš. I radiš svoj posao. U Americi ga već čekaju, to znam. Da li baš kao kralja - ne bih se mogao zakleti. No ako je sa sobom poneo pravu tablu, skinutu sa jednog od beogradskih uglova, možda mu i poveruju!

Ništa prva ulica levo, ništa druga ulica desno. Teraj samo pravo, Vukašine!

Vukašin je, zajedno sa svojim drugom i saborcem Srdjanom Paunovićem, bio i u poslednjem ukidajućem "Zairu" na Beogradu 202. Srdjan je za okidačem i drži nas na nišanu. Da nije bilo njih, ne bih ni ja ukinuo emisiju. Možda. No, priču o tome već smo apsolvirali. Vukašin će sada da apsolvira american style, budući da je home sweet home style odavno diplomirao.

Vukašin Mitrović vezanih ruku i odvezanih očiju

PRVIH 36 SATI U AMERICI

Gde ste, prijatelji moji?

Evo da vam ukratko, na prvu loptu, opišem kako mi se čini u USA... Kao prvo, tačno je da Amerika miriši drugacije. Sve: asfalt, smog, ljudi, hrana. Specifičan miris. To je mnogo ljudi konstatovalo i pre mene i to je tačno. Još uvek nisam svestan da sam ovde, i dalje spavam na jedno oko. Tek je prošao dan i po. Ovde je sve različito u odnosu na Evropu. Iako je sve uredno, sredjeno, baš kao u bilo kojoj germanskoj zemlji, ipak je sve drugačije. Ljudi pažljivo i fino voze, automobili su ogromni. Svi su čisti, nema prljavih kola, nema kršina. Ljudi su uredni. Veoma, u velikoj većini... Klošara ima, naravno, ali kad god bih ugledao nekog klošara, ugledao bih i nekog ko mu daje kakve pare. I to papirne, što znači - najmanje 1 dolar, a za te pare već može da se ruča.

Ima stvari koje su me oduševile, ali ima i stvari koje su me zgrozile, iako sam bio spreman i upoznat i sa jednim i sa drugim. Primetio sam nenormalno debele ljude, ali u mnogo manjoj količini nego što sam očekivao. Svega nekoliko njih, od par stotina koje sam sreo.

Smešten sam u jednoj od elitnih zgrada u Chicagu, moj prijatelj Ivan odlično zaradjuje i ne štedi na komforu. Ljudi u zgradi su skroz OK. Zgrada je super. Možda nije dobro što sam odmah uleteo baš u nju, posle će biti teško spustiti kriterijum! E, da, plafoni su dosta niži nego kod nas. To je baš čudno, sigurno su niži 10 cm. To sam primetio u više različith zgrada. Iako kod nas postoje razne predrasude, ljudi u Chicagu su veoma kulturni. Nasmejani, svi primećuju sve, niko vas ne sapliće, ne sudara se sa vama, ne trese sline u žardinjere i ne pljuje po ulici. Nema dranja. Niko se ne dere, svi pričaju tiho i normalno. Nameštaj u stanu je ogroman. U frižider moze da stane pečeni vo, ali u komadu, mada - ko još drži pečenog vola u komadu u frižideru?

Već sam upoznao nekoliko naših ljudi koji su ovde godinama, ali su skroz svesni cele naše situacije, kao da su juče otišli. I niko ne kuka za Jugom, svi su se stopili sa Amerikom. Amerika je totalno okrenuta visokoj tehnologiji, mnogo više nego Evropa. Sve je automatizovano: najobičniji Mitsubishi Galant ima automatsko paljene svetla u sumrak i automatsko prilagodjavanje jačine muzike u kolima u zavisnosti od brzine kojom vozite, tj. koliko vam je glasan motor. Interesantno je da, kada vam neko dolazi u goste, bar u ovoj zgradi, na svom TV-u vidite ko stoji ispred ulaza i tek onda ga puštate.

Najčudnija od svega je bezbednost. Sve deluje apsolutno sigurno i bezbedno. Recimo, bili smo u nekom najobičnijem kineskom restoranu, gde je bila strašna gužva, a Ivan ostavi svoju jaknu na stolici i predloži da odemo da se samoposlužimo na pokretnoj traci. Na moje pitanje: "A jakna?", on se samo začudi i reče: "Pa, ostaviću je ovde, niko je neće pipnuti." U Beogradu bi nestala dok bismo se okrenuli da pogledamo šta ima za klopu! A kada smo kod klope, za sada jedemo samo po restoranima, nije loše, porcije su velike, ali raznovrsne. Recimo, u tom kineskom restoranu na bazi samoposluživanja možete da jedete šta god i koliko god hoćete, i to nekoliko puta, za samo 8 dolara po osobi. Izbor je fenomenalan: bilo je nekoliko vrsta piletine, svinjetine, govedine... Morskih plodova, rakova, riba... Povrća, voća... E, da, što se tiče pića, sve je nenormalno hladno i sa nenormalnom količinom leda. To je baš problem, na to se treba navići.

Što se tiče klime, ovih dana je sunčano, ali vetrovito. Kažu da je tako stalno. Jeste hladno, ali se to nekako ne oseća, iz prostog razloga što je sve klimatizovano, od kola, preko prodavnica, pa sve do stanova. Ovde ne postoje dileme "da li će biti grejanja ove godine?" ili "kakvo će biti grejanje?"

Još jedna stvar koja mi je bila smešna jeste veliki patriotizam koji vlada ovih dana. Na mnogim kolima su američke zastave, ali i na prozorima kuća i stanova. Kažu da nije uvek bilo tako, nego je zbog situacije... Ali, to stavlja onaj niži sloj. Kao i svuda u svetu - što su ružnija kola, to je zastava veća.

Sve u svemu, potrebno je ozbiljno privikavanje na Ameriku. Mnoge stvari se lako prihvataju, ali ne sve, naravno. Najčudnije je što nigde nije dozvoljeno pušenje, osim u barovima i privatnim stanovima. Ne znam koliko upečatljivo prenosim, ali - kada se otputuje u Beč ili Budimpeštu, to je manje više isto. Sve to liči na BG. I živi se sličan život. Ali Amerika... to je skroz drugačije. Iako sam mnogo znao o njoj, skroz je drugačiji osećaj kada se živi ovde. Nekako vam se uvlači pod kožu. Osećate se živim. Ona je tu zbog vas, a ne vi zbog nje. Koliko god zvučalo naivno ili netačno - to je tako. Ipak, Amerika je zemlja sa najlošijim pivom na svetu! U to sam 100% siguran.

Eto toliko za ovaj dan i po u Americi. Što se posla tiče, potraga kreće tek za koju nedelju, jer su mi vezane ruke (a ipak kucam pismo!) dok ne sredim papirologiju. Kažu da je kriza za posao, ali ne baš tolika koliko se misli u Evropi. No, ovde sve krize traju 6 meseci - a onda kreće nagli skok svega. Tako predvidjaju i za ovu krizu. Videćemo.

Pišemo se...

v.