ZAKON AKCIJE I REAKCIJE  042

6. januar 2001

Ovde je izbor priloga emitovanih u tekućoj radio-emisiji "ZAIR" i izbor mailova pristiglih u medjuvremenu u "Zairov" mail box. Radio ZAIR slušajte subotom od 13 do 16 na Beogradu 202: 104 MHz, 101.8 MHz i 1503 kHz. Preko satelita: Express 3A 11518(V). Preko Interneta: live-feed  "dvestadvojke" na sajtu Beograda 202.

Početak bez muzike, a pre špice, prvog ZAIR-a u trećem milenijumu:

NAJVAŽNIJI DOGADJAJI 20. VEKA

NAJVAŽNIJI DOGAĐAJI 20. VEKA

     Svakako, bilo je i važnih događaja i važnih ljudi. Mada je bilo i važnih događaja kojima su kumovali nevažni ljudi. Upravo zato, zbog tih nevažnih ljudi, ne bih spominjao neke važne događaje. Drugi svetski rat. Ili Vijetnamski rat. Ili... Bivši i tekući ratovi na ovim našim prostorima. Prostorima koje i dalje smatram NAŠIM prostorima. Ne mogu da ih zovem NJIHOVIM prostorima, kada su to i moji prostori. Kao što ne mogu ni nebo da zovem Božjim, ili ptičijim, ili ničijim - kada je ono i moj prostor.
     Nebo je sve ono što je iznad zemlje - pa makar bilo na pet stopa, kao moja glava, ili na pet milona stopa, ili na pet svetlosnih godina stopa. Za mrave, nebo je još veće, i više. Sve je relativno kada ste mrav ili čovek.
     Dvadeseti vek je, za moj ukus, bio loš vek. Mada, ne nezanimljiv. Vidite, u njemu se prolivalo mnogo krvi. Najviše krvi. Uvek je zanimljivo da gledate krv koja se proliva. Od svoje se ponekad onesvestite, a od tuđe vam se samo šire zenice. Tako su nas navikli, najpre kroz predanja, pa kroz romane, pa kroz stripove, pa kroz filmove, pa kroz slike i videa iz stvarnog života. Da je dvadeseti vek bio, recimo, u srednjem veku, kada je na ovoj planeti zivelo nekoliko desetina puta manje ljudi nego danas, ne bi preostao ni jedan jedini čovek - što, možda, gledano u kosmičkim razmerama, i ne bi bilo tako loše za sudbinu ove planete. Toliko ljudi je izginulo samo u 20. veku! Ostao bi, možda, neki sažvakani opanak, razbijeni krčag i nešto srušenih zidova. Sve bi to pojele kiše, blato i sunce - i ptice bi opet pevale. Jeste li primetili da ptice uvek pevaju kada misle da ljudi nisu u njihovoj blizini?
     Pre par večeri gledao sam onaj film, "Brave heart", Mel Gibson i ekipa, kad engleski kralj hoće da napadne neprijatelja, Irce... ne, Škote. Da, Škote, čiji plemići se čas uvlače Engleskoj u onu stvar, a čas se izvlače iz one stvari, a najviše se glože i mrze između sebe. Poznato vam je to, jel' da? Engleski kralj hoće da jurne na neprijatelja, pa kaže: "Neka prva krene pešadija." "A što pešadija?", pitaju vojskovođe, "pešadiju će smlaviti, to su samo slabo naoružani ljudi. Zašto ne bi prvi krenuli kopljanici?" "Ne, ne," kaže kralj, "koplja su skupa, a ovi ljudi ne koštaju ništa. Neka ide prvo pešadija."
     Naravno, kao i uvek, pešadija je krenula prva. Kraljevi uvek žrtvuju pešake, mada se razlikuju samo u odeći koju nose.
     Najveću laž ikada smišljenu u narodnim poslovicama, a to je laž da "odelo ne čini čoveka" (ima još jedna, isto tako masna, koja kaže da "ko drugom jamu kopa, sam u nju pada"), dakle, onu prvu laž opovrgao je Albert Ajnštajn, pravi čovek 20. veka. Na njegovim postulatima izgrađeno je mnogo toga, naročito u mašti science fiction pisaca i reditelja, mada su uništeni Hirošima i Nagasaki i spaljeno sve živo na nekim atolima namenjenim uzgoju atomskih pečuraka u eksperimentalne svrhe.
     Da nije bilo Ajnštajna i tu i tamo još ponekog radiologa, verovatno ne bi bilo hladnog rata. Tako je, posle dva vruća, treci svetski rat bio hladan. Da nije bilo Ajnštajna, ne bi bio srušen ni berlinski zid, mada, da Ajnštajna nije bilo, berlinski zid ne bi bio ni podignut. Kad malo bolje razmislim.
     U toj uzročno-posledičnoj, a nadasve košmarnoj šetnji kroz stoleće iza mene, ne mogu a da visoko na pijedestal najvažnijih događaja ne stavim jedan - koji su i neki drugi ljudi koje poznajem ocenili ocenom NAJ, dakle, najvažniji - događaj koji je pomerio planetu Zemlju iz njene vekovne orbite: bio je to raspad najveličanstvenije etno, društvene, političke i, ako hoćete, imperijalne tvorevine - Sovjetskog Saveza.
     Zamislite zemlju u kojoj čitav dnevni kop Kolubare nije bio dovoljan da nahrani jednu jedinu lokomotivu koja sa kompozicijom vagona treba da predje s kraja na kraj Sovjetskog Saveza! Zamislite zemlju koja je odgajila najslavnijeg psa na svetu, Lajku, davši joj zvanje kosmonauta, prvog animalnog kosmonauta! Holivudska Lesi nije ništa prema sovjetskoj Lajki. I, za razliku od sladunjave Lesi koja se ipak vratila kući, Lajka, ova stvarna Lajka, nikada se nije vratila kući. Ostala je sama u svemiru, potamnelog krzna oko sasušenih kostiju, u svom, psećem, skafandru. Da praznim očnim dupljama gleda plavetnilo zemaljskih okena i pita se: "Zašto ni danas niko nije došao da me pomiluje?"
     Da, zaista, zamislite zemlju koja je sagradila prvi putnički supersonični avion (nema veze da li su, ili nisu, maznuli Konkordove planove, to stvarno nema veze - a i da jesu, svaka im čast!), dakle, zamislite zemlju koja je napravila putnički avion koji leti višestruko brže od zvuka - samo zato da bi mogli brže da prelete, ne u Ameriku (Amerika ih nikada nije ni interesovala), nego s jednog na drugi kraj Sovjetskog Saveza! A i za takav let trebalo im je nekoliko sati...
     Zamislite zemlju čijeg prvog kosmonauta svi pamte: Jurija Gagarina. On nije, kao američki kosmonauti, potonuo u maštovito razgranatu belu vilu sa grejanim bazenom, da bi u slobodno vreme obilazio univerzitete za bogatašku decu, čitajući im brodske dnevnike. Ne, Gagarin je i dalje, iz neke sive moskovske višespratnice u kojoj je stanovao, odlazio na posao. Na posao pilota-lovca. I poginuo je, ne od SMRTA i prirodno, u nekoj, na primer, osamdesetoj godini, nego u svom Migu 19 (ili 21, više ne znam tačno), i bio sahranjen, sparušen i izgoreo, uz skromnu vojnu počast.
     Zamislite zemlju koja je sve, samo ne Holivud, zamislite zemlju koja želi sve, a većinu toga nema, zamislite najveću zemlju na svetu, zamislite zemlju u kojoj ljudi ne jodluju i ne podvriskuju "o-o, o-o, I love you baby!" - nego širokom arijom pokrivaju stepe i tundre, bez odjeka koji bi im se vratio... Pevaju, a kao da plaču. Pevaju, a kao da se smeju.
     Zamislite SSSR, zemlju koja se raspala na puno S-ova i jedno R.
     A gde smo mi u svemu tome? Hoćemo li dobiti još neki "Gremi" za najveće hitove 20. veka, ili će nam samo jedan šljokičasti MTV Award biti dovoljan? "Free your mind! Free your mind! Free your mind!" - odjekuje onaj golobradi krik, manje u glavama, a više eterom tehno, rep i rejverskog dela planete. Valjda ga je i čuo onaj koji je trebalo da ga čuje. Ja sam ga video. Krik je uvek znak neljudskog straha, straha od nemoći, straha od poraza, straha od povratka u beznadje. "Free your mind, oslobodite um!" Tarzan je, uz to, bio i dobro razvijen, pa je opet ispustio krik. I njega je plašio neki povratak u beznađe - mada su i Čita i on imali isti rezon. I istu devojku: Džejn.
     Kad malo bolje razmislim, um je jedino što je na planeti Zemlji slobodno. I, um je jedina mentalna veličina brža od najbrže fizičke veličine - svetlosti. Pa kako ga, onda, još više osloboditi? Možda ekstremitetima? Ko slobodno misli, želi i slobodno da se kreće, sve dok se nalazimo u krhkim i kratkotrajnim biološkim ljušturama, sa smešnim i trapavim završecima zvanim noge, ruke, glava... Hajde, recimo da smo oslobodili um, mada to ne vidim, jer um je nešto nevidljivo. Primećujete ga samo posredno, kao materijalni sastav daleke zvezde nakon izvršene spektralne analize. Ili energiju prstiju posle Kirlijanovog eksperimenta. Ili udaljavanje voza, pomoću tužnog glisanda Doplerovog efekta.
     Oslobađanje uma odvija se u tišini, uz duboku koncentraciju i uz nešto pozitivne energije. Energija mase je negativna energija. Destruktivna energija. To je energija bez pardona. Zato je, valjda, potrebna mala grupica drskih i bezobraznih da, svojim krikom, masu uputi tamo. Ili ovamo. Ili onamo. Da je ubedi da nije bezoblična (kao što uvek i jeste; to znate, ako ste bili deo mase). Pa su tako nicale imperije, isto tako padale imperije, ljudi plakali slušajući himne i operske horove jevrejskih sužanja. Tako su momci odlazili u ratove, tako su se otkidale državice od svojih matica, kao naftne mrlje od tonućeg tankera. Tako su drugi isterivali prve, treći druge, četvrti treće. Tako su se drugi vadili na prve, treći na druge, a četvrti na treće.
     Sećam se da sam nekada Boingom 727 leteo jednu od JAT-ovih linija koju smo mi piloti zvali "oblet rejona": iz Beograda za Zagreb, odatle za Ljubljanu, pa u Split, zatim Dubrovnik, onda, pred kraj letačkog dana sletali u Skoplje, da bismo, sa zalaskom sunca, ponovo čučnuli u Beograd. Pravi oblet rejona! Šest legova, šest sati u vazduhu, ne računajući zadržavanja na zemlji. Da, ex-Jugoslavija. Nije baš isto kao SSSR, tamo vam je trebalo isto toliko, ali supersoničnim avionom - i to u jednom pravcu. Ni danas nije loše, a i brže je: za čas ste u Podgorici ili Tivtu, a onda odmah nazad, kući. Biće još bolje ako i to postanu međunarodne linije: bar će nam dnevnice isplaćivati u dolarima!
     Ipak, 'ajde da kažem: i u treći milenijum smo ušli ponovo oslobođenog uma. Sada čekamo, širom otvorenih očiju i ušiju, lovimo skrivene poruke i duhovito-kvarne EPP slogane - a nastavljamo da radimo ono čime smo se i do sada bavili, jer druge škole još nismo izučili. Upoređujemo sebe sa drugima i tutnjimo mostom. Kao slon i miš. Baš tutnjimo!
     Dan kada sebe budem oslobodio od samog sebe biće (za mene!) milenijumski događaj. Ovako, ovaj popijeni i proćerdani 20. vek, prepun ama baš apsolutno svega, neću pamtiti toliko po svemu onom što sam do sada nabrojao. Pamtiću ga po

PREDSKAZANJU

     Predskazanje se zove "Odiseja 2001". Planetarni Tarabić je zlatousti ser Artur Klark. Njegov štitonoša - Stenli Kjubrik. Jednim udarcem ubili smo dve muve: najbolji roman i najbolji film. Predskazanje je posebna - i treća - priča. Pravi bermudski trougao ljudske vrste. I neka Artur Klark i dalje živi na obalama tople i vlažnjikave Šri Lanke; možda je, k'o što trač-mediji kažu, trzao na crnpuraste dečake iz svog tropskog susedstva; neka u ovom trenutku, možda, i vegetira (a to mi već liči na umiranje) u svojoj hermetički zatvorenoj sobi, pretvorenoj u sterilnu biološku kapsulu... Uz Štrausove zvuke - ne onog Johana, koji je pisao tro-četvrtinke za estradu - već ovog, Riharda Štrausa, ulazimo u 21. vek. "Tako je govorio Zaratustra". Zahvaljujući Arturu Klarku, davno smo saznali kako ćemo ući u 2001, jer tako je govorio Artur Klark.

     A najtužniji lik 20. veka za mene će ostati HAL 9000, brodski robot koji se drznuo da sudbinu ljudske vrste uzme u svoje ruke. Za to je platio dugim, bolnim umiranjem, uz prekorni pogled upućen Dejvu, pogled koji je dopirao iz onog jedinog, crvenog oka. A to oko je, zajedno sa njim, gasnulo, tonući u hladnoću mortalne večnosti. Uz bolećivi slow-down pokajničke pesmice zločestog deteta koje ne shvata zašto ga očuh kažnjava smrću:
     "Dejzi, Dejzi..."

(Na ovom mestu kreće špica emisije "ZAIR", 042. po redu!)

ZAŠTO JE POTONUO "TITANIK"?

NOVA VERZIJA WORDPAD-a

Novi WORDPAD!

20 kb

WORD ZA PLAVUŠE

SAMO VAS GLEDAMO! 

From: Vladimir Rackovic odiseja@beotel.yu
To: sledi spisak od nekoliko desetina imena

Jelena wrote:

Nisam mogao da verujem svojim ocima kada sam nasao neke stvari na sajtu FBI. Da su pojedinci kontrolisani, pretpostavljao sam, ali da se svi, ama bas svi gradjani Srbije, cak i oni iz inostranstva, nalaze u kompjuteru sa svim podacima i slikama, to je prosto neverovatno. Cak i deca. A sve zato sto smo proglaseni teroristickom zemljom za vreme Miloseviceve vladavine.

Procitao sam u jednim novinama da je FBI napravio data-base u kome su registrovani svi gradjani koji zive u zapadnoj i istocnoj Evropi i Americi, a pogotovu oni u Srbiji i na Balkanu - koji smatraju "kriticnim". Ono sto je neverovatno je da je greskom taj isti data-base unesen na jedan sajt Interneta, te je postao dostupan siroj javnosti. Nije im dovoljno sto nas spijuniraju na sve moguce nacine, vec su svoju kartoteku obogatili i nasim slikama.

Kao takvog sam ga i nasao na Internetu i na sopstveno iznenadjenje sa nekom slikom od pre nekoliko godina, koja je, doduse, dosta mutna, a mislim da je iz studentskih dana, mozda sa indeksa, ne znam tacno. Pitam se samo kako su do nje dosli??? Pokusao sam i za neke ljude da pronadjem i sve sam ih video kao na dlanu, s' tom razlikom sto su sve njihove slike novijeg datuma i kristalno ciste i jasne.

Evo kako mozes uci na ovaj sajt i sve proveriti, a reci i drugima koje znas ako ih interesuje da sebe vide na Internetu - i to kao vazne osobe, a ne samo Milosevica i osudjenike za Hag:

Klikni na http://thecenter2000.com/acces_public_records.html. U donjem desnom uglu pronacices Search for your FBI record... Udji u njega i onda u prvi deo ubaci tri nule (000), ostavi onda prazno polje za Check to search all states. Zatim unesi u sledece polje prvo svoje ime, pa prezime - i data-base ce sam da trazi tvoju licnu kartu. Ako ima vise istih imena u data-base-u, pitace te da ubacis datum, tj. godinu rodjenja. Ucini to i cekaj podatke sa slikom.

IMA LI PILOTA U AVIONU?

Ovo je, opet, reakcija Dragana Bogdanovića na prilog iz Internetskog Zaira 015, poslednjeg u prošloj godini - "A Question of Balance"! Njegov komentar je:

"Ne postavlja se pitanje GDE ga primeniti, već KAKO ga primeniti!"

PARALAKTIČKI SHOW

Cao Zorane!

     Prvo, formalnosti: srecna ti Nova godina, vek, milenijum, Bozic, Badnje vece, prva novogodisnja/novomilenijumska emisija...
     Drugo, bas mi se dopao danasnji nekonvencionalni pocetak emisije ZAIR.
     Trece - A, prvi prilog za tvoj sajt. To je karikatura Slovenca i Srbina koji se psuju. Ako dobro shvatam, Slovenac kaze "trista ti djavola", a sta Srbin kaze?
     Trece - B, drugi prilog je crtez ludog naucnika koji sam nekada davno pokupio negde na
Netu (neko vreme sam hi-res verziju drzao kao wallpaper na desktopu).

Pozdrav,
Voja Antonic

A peto (moje): videste li već Vojin sajt "Dali postoje stvari koje ne postoje?"

ODISEJA 2001...

DA LI JE KJUBRIK BIO U PRAVU?

Film "Odiseja 2001" prikazan je na dan Nove godine u londonskom Nacionalnom filmskom tetaru, i to na novom, 70 mm medijumu, sa digitalno remasterizovanim zvukom. Helen Bašbi, iz BBC Online News, pokušala je da istraži koliko je filmska vizija budućnosti iz 1968. godine bila u pravu. E, BAŠBI bilo lepo saznati šta je gospođa Bašbi zaključila!

     "Odiseja 2001" premošćava tri miliona godina, od rađanja čoveka - sve do njegovog ponovnog rođenja u svemiru, kao zvezdanog deteta. Ova svemirska fantazija plod je nezaboravne saradnje između kasnog Kjubrika i SF pisca Artura C. Klarka. Predviđajući svet u kojem će svemirska putovanja biti rutina, kompjutere-čovekomrsce i vanzemaljski život, scenario je napisan i film produciran u trenutku kada je "svemirska trka" između Amerikanaca i Sovjeta bila na vrhuncu. Razvučena radnja i nedostatak akcije ljutili su mnoge kritičare iz tog vremena, ali su zato oduševili ordinarne, takozvane "acid-hipike", koji su želeli da vide kako to izgleda kada kupite kartu za svoje "konačno putovanje"!
     Film koji je dobio samo jednog Oskara, i to za specijalne vizuelne efekte, sada je neprikosnovena legenda i kamen-temeljac potpuno novom pristupu naučnoj fantastici na velikom ekranu.

     Počinje sa plemenom čovekolikih majmuna koji uče kako da upotrebe životinjske kosti za međusobno ubijanje - i to nakon što su nabasali na zagonetni crni monolit. U jednom od najčuvenijih rezova u istoriji filma, imamo vremenski flesh-forward: tri miliona godina u budućnost, kada kost evoluira u svemirski brod - još jednu alatku čovečanstva.
     Sledi svemirsko putovanje u 2001, kada naučnici lete na Mesec da bi istražili još jedan misteriozni monolit. A na super-tajnoj misiji ka Jupiteru, 18 meseci kasnije, brodski hiper-kompjuter, Hal 9000, ubija svoju posadu - osim jednog čoveka, Boumena, koji odlučuje da ga isključi.
     Pred Boumenom se tada ukazuje novi, lebdeći monolit, sa putanjom zacrtanom ka zvezdanim vratima. On posmatra samog sebe kako stari, a onda i umire - pre nego što će se pretvoriti u fetusoliko dete zvezda koje plovi u orbiti oko Zemlje.
     Klark je insisistirao na tome da film iz 1968. nije imao nameru da bude literarni predložak avantura u budućnosti, a sam Kjubrik je govorio da je to bajka, a ne predviđanje. Ali, imajući izuzetno izoštren pogled na detalje, Kjubrik je ipak odlučio da iskoristi znanje stručnjaka vodećih aeronautičkih kompanija, zatim mape Meseca, otkrića o svemiru, kompjuterske dizajnere i američke i sovjetske kosmičke programe.

     Klark je priznao da su bili "beznadežni optimisti" u pogledu izgradnje baze na Mesecu, a da zaista "nikada ne bi pogodili" da će Jupiter biti dosegnut samo 15 godina kasnije, doduše, bez ljudske posade. No, kaže i to da bi ostala filmska očekivanja mogla da se obistine.
     U "Proročanstvima", knjizi koja sadrži i Klarkove priloge, on kaže da će do 2057, jedan vek nakon lansiranja Sputnjika, čovek koračati po Jupiterovim i Saturnovim mesecima. Knjiga takođe sugeriše da će se, u sledeće dve decenije, roditi novi oblik života - i to iz mašina sa veštačkom inteligencijom. Ali, u ovom trenutku, Hal, najupečatljiviji lik filma, koji ume da razgovara i "oseća" strah, još je daleko od ekonomske realnosti. Umesto toga, tu ti tamo ga zamenjujemo tako što stvaramo kompjutere specijalizovane za efikasno bavljenje određenim zadacima.
     I mada filmski opis svemirskih brodova danas ne izgleda ni najmanje naivno, Halova veličina već izgleda! On je ogroman, a moderni kompjuteri današnjice smanjuju se sve bržim tempom.

     Film je bio apsolutno u pravu prikazujući međunarodne, ljudskom rukom stvorene svemirske stanice - u stvarnosti, noću možete videti, nisko ka zapadu, odbljesak Internacionalne svemirske stanice, dok orbitira oko Zemlje. Nije baš otvorena za publiku, kao stanica u filmu, niti će vas na svemirskom letu služiti hostesa koja stiže iz kuhinje sa nultom gravitacijom. A ni članovi svemirske posade ne leže u stanju hibernacije, na 3 stepena Celzijusa, kako bi sačuvali energiju, dozvoljavajući sebi samo jedan otkucaj srca u minuti.
     ...Ali Kjubrik je odlučno predvideo kraj hladnog rata, koji je još uvek buktao te 1968. godine. Film je uspešno predvideo video-telefone, razvoj identifikacije pomoću glasa i višekanalnu televiziju - Boumen, recimo, gleda BBC 12. Međutim, vanzemaljski oblici života, crni monoliti, kao i dalja evolucija čoveka - za sada i dalje ostaju nepoznanice.

     Samo vreme će to pokazati. Jednog dana.