Zair dodatak na 051

DODATAK 51. EMISIJI: PESMA!

ZAŠTO DEČACI LUTAJU?

"Zair" jeste emisija usmerena ka high-techu. Ali je isto tako i emisija krcata muzikom. Pa se omakne, tako, i poneki prilog koji nije high-tech, ali jeste muzika. E baš to se desilo ove subote. Ne bih to pominjao, da me Violeta nije naterala. Ja pristao iz druge; teško žabu u vodu naterati. Prvi krivac za ovo što čitate jeste Dragoslav Andrić i njegov prepev Dylanove balade, "A Hard Rain's A-Gonna Fall". U svojoj antologiji rok-poezije "Stereo stihovi" objavio ga je pod naslovom "Pašće teška kiša". Pošto i nad Andrićem postoji Andrić, prijavljujem Hagu i drugog krivca - sebe! Što je još gore, svoj prepev sam napravio koliko juče: tamo negde 1974. godine, namenivši ga Đorđu Marjanoviću, koji je tu pesmu premijerno otpevao na svom tadašnjem solističkom koncertu u beogradskom Domu sindikata, a zatim iste zime objavio i na LP ploči "Jugotona". Dajem uporedni pogled na oba viđenja iste pesme Boba Dylana - levo Andrić, desno ja. Stihovi levo jesu divni, ali metrika tu i tamo zateže, pa se ne uklapaju baš uvek u melodiju. Stihovi desno su delo zrelog, ali polu-iskusnog dvadesetogodišnjaka, koji se trudio da legnu i na muziku, bar onoliko koliko i nabrekla noga u talijansku cipelu. Izvol'te, birajte, ovo je iz moje kolekcije za vašu!

Kao prvu ilustraciju, emitovao sam verziju Bryana Ferry-ja uz "Roxy Music" (najlepša za koju znam), preko koje sam izvikivao Andrićev prepev, a tu i tamo pokušavao da svoje zapevanje uklopim u zvučnu matricu. RealAudio Ferry-jeve verzije čućete ako kliknete na omot albuma sa kog pesma potiče.

A HARD RAIN'S GONNA FALL

Original: Bob Dylan
Prepev: Dragoslav Andrić

PAŠĆE TEŠKA KIŠA

O, gde si to bio, plavooki sine?
Iz kakve to, mili, dolaziš daljine?

Posrtah niz deset maglenih planina,
Duž šest vrludavih tumarah dolina,
Bejah usred sedam ojađenih gora,
Suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
I najdublje zađoh u čeljust stratišta,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

I šta si sve video, plavooki sine?
Šta sve vide, mili, usred te tuđine?

Novorođenče međ vucima što reže,
I drum od dragulja od koga svi beže,
Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
Poplavljen trem videh, au toj baraci
Trista govornika s jezikom u šaci,
I oštre mačeve i puške hajduka
Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A šta li si čuo, plavooki sine?
Šta li si sve čuo usred te tuđine?

Čuo sam gromove što preteći hukte,
Vale što svetove spiraju i lome,
Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
Hiljade što šapću a nemaju kome,
Jednog što mre dok se svi od smeha grče,
I pesmu pesnika što u jarku crče,
I vapaje klovna zapalog u govna,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A koga si sreo, plavooki sine?
Koga si sve sreo usred te tuđine?

Kraj mrtvog konjića video sam luče,
I belca što jaše neko crno kuče,
Devojku čije je telo vatra ždrala,
Devojčicu što mi s neba dugu dala,
Sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
Drugog što doveka od mržnje je gubav,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

Pa šta ćeš da činiš, plavooki sine?
Šta misliš da činiš, kada ovo mine?

Pre nego što kiša, teška kiša, line,
U dno prašumskoga otići ću mraka,
Gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
Gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
Gde se dom sparuje sa tamničkom vlagom,
Gde su dželatima lica sakrivena,
Gde glad ružno štrči, duše krije sena,
Gde je crno boja, nula mesto broja...

Sve ću onda reći glasom ili dahom,
Ili makar samo mišlju svojom plahom,
Blesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
I, na kraju moći, pučinom ću poći;
Pre no što, klonuo, zapevam za braću,
Dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.

A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

Druga ilustracija išla je sa albuma Đorđa Marjanovića, izdatog početkom 1975. godine. Pesma je emitovana bez izliva mog voditeljskog adrenalina! Uzdržao sam se, iz čistog poštovanja prema samome sebi... RealAudio Đokinog izvođenja takođe ćete čuti ako kliknete na omot njegovog albuma. Klik!

A HARD RAIN'S GONNA FALL

Original: Bob Dylan
Prepev: Zoran Modli

DOLAZI NOĆ

Gde je bio moj mali sin?
Gde je sve bio moj umorni džin?

Bio je čak na planini pustoj,
u cvetnoj dolini i prašumi gustoj,
s galebom belim do neba se peo,
u okeane je roniti smeo,
hiljade milja je prešao on,
A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

I šta sve vide moj mali sin?
Šta je sve video moj umorni džin?

On vide: hiljade tužnih i veselih ljudi,
beskrajnu zimu koju vetar im nudi,
crvene ruže što su kao od krvi,
radosnu majku koja bebicu grli.
Onda: tvrđave prepune zemlje i trave,
zatim: decu što zmajeve od hartije prave,
sve je to video trčeći on,
A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

A šta je čuo moj mali sin?
Šta je sve čuo moj umorni džin?

On je čuo daljinu što ga zove i vodi,
hiljade riba koje ćute u vodi,
čuo je gromove i urlike teške,
čuo je zvižduke na nečije greške,
ljude u cirkusu prepunom smeha,
čuo je klovnova skriveni jecaj,
o, šta je sve čuo, a-ja-ja-jaj...
A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

A kog je sreo moj mali sin?
Koga je sreo moj umorni džin?

Sreo je staricu i umorno pseto,
cvetove koji su čekali leto,
devojku mladu koja stiže k'o duga,
i svoju majku koja traži ga svuda,
sreo je sunce i ptice što lete,
čak i čelične ptice koje ljudima prete,
sve ih je redom sretao on,
A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

A kud će sad moj mali sin?
Kuda će sada moj umorni džin?

A sada rodnome domu on umoran kreće,
Donosi kišu za uvelo cveće,
poljubac mami koja uvek mu prašta,
i plavim očima o kojima mašta,
ide u krevet što dugo ga čeka,
želi da sanja, il' možda da jeca,
jer je mnogo i video, i čuo, i zna.
A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

A sad je sam, a sad je sam...
a sad je sam, jer dolazi noć.

TAČKA.