Emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Šta se dogodilo u novoj emisiji saznajete zahvaljujuci priloženoj play listi, ko se u njoj pojavio otkrivaju fotke i tekstovi, a kako je sve zajedno zvučalo možete čuti ako pokupite priloženi audio.

Naredna emisija je u subotu, 29. maja

Lepo je leteti...
sedam puta brže
od zvuka!

No. 189/12,2 mb

Audio fajl emisije je u stereo WMA formatu (20 kbps na 22 kHz). Muzičke numere su skraćene, ali je ostatak sadržaja "Zakona akcije i reakcije" netaknut.
.

Dogodilo se. Postavljen je nov brzinski rekord u "zemaljskim" letovima. Naime, Nasin bespilotni model hipersonicnog aviona sa oznakom X-43A na nedavnom testiranju uspeo je da razvije brzinu od fantasticnih 7.700 km na cas, što u letackim jedinicama mere iznosi približno 7 Maha. Ova letelica duga svega 3.7 metara i teška oko 1.300 kilograma oborila je brzinski rekord koji je donedavno zvanicno držao špijunski avion SR-71 Blackbird, sa maksimalnom brzinom od "tricavih" 3.2 Maha. Naravno, treba pomenuti i to da je Nasin eksperimentalni model aviona X-15 uspeo da razvije brzinu od citavih 6.7 Maha, ali iskljucivo uz pomoc zasebnih raketnih motora, tako da se ovaj rekord ne racuna zbog toga što nije postignut "sopstvenim" pogonom ovog aviona.

Iskreno, ni rekord modela X-43A po ovom pitanju nije potpuno cist, jer se pri poletanju i do visine od citavih 12.000 metara nalazio udobno smešten pod okriljem legendarnog bombardera B-52, a odmah zatim je i sam koristio potisnu moc dodatnih raketnih motora, koji su mu dali potrebno ubrzanje. Medutim, maksimalnu brzinu je postigao svojim snagama tokom 10 sekundi slobodnog leta, za vreme kojih je iskoristio prednosti scramjet motora kojima je opremljen. U vazduhu je naknadno proveo još oko 6 minuta izvodeci razlicite manevre, a let je zauvek završio zaranjanjem u vode Pacifika.

Da pojasnimo: scramjet motori tokom rada sagorevaju vodonik, ali, za razliku od standardnih raketnih motora, kiseonik potreban za sagorevanje ne uzimaju iz posebnih tankova, vec direktno iz vazduha. Nedostatak ovog sistema je, kao što je vec pomenuto, to što ovi motori mogu da funkcionišu tek pri brzini vecoj od 6 Maha - zato što pri nižim brzinama nemaju dovoljan dotok kiseonika iz vazduha. To, prakticno, znaci da je za njihovo aktiviranje još uvek neophodno koristiti ubrzanje klasicnih pogonskih raketnih motora.

Kada se jednom usavrše, scramjet motori ce biti idealno rešenje za pogon space- shuttle letelica, ali i za komercijalne letove cije bi trajanje na dužim relacijama bilo i do nekoliko puta krace. Ilustracije radi, pomenimo da dosadašnji brzinski rekorder, Concord, postiže brzine do 2.173 km/h, što znaci da bi neki usavršeni naslednik modela X-43A mogao leteti skoro cetiri puta brže. To, opet, znaci da bi se na bilo koje odredište u svetu moglo stici za svega par sati, dok bi se "put oko sveta" verovatno mogao obaviti za jedno popodne. Ipak, strucnjaci iz Nase tvrde da ce prvi scramjet avioni sa ljudskom posadom poleteti tek 2025. godine, tako da ovakva razmatranja ostaju samo puka maštarija. Bar za još neko vreme.

U svakom slucaju, covekov vekovni san da leti i definitivno je zamenjen novim: da leti što brže.

Hal 9000 / Srdjan Paunović

Podvodne
vetrenjače

U Norveškoj je postavljena prva od dvadeset "vetrenjaca na vodu" koja nalete plime i oseke može da pretvara u elektricnu struju. Rec je o najsavremenijoj tehnologiji vetrenjace na dnu mora, kao zamisao nekolicine norveških inženjera u koju se sada polaže mnogo nade.

Prema toj zamisli, kretanje mora izazvano plimom i osekom treba iskoristiti da bi se proizvela cista elektricna energija. Tokom proteklih meseci u vodama blizu Hamerfesta, grada na samom severu Norveške i Evrope, uronjena je u more prva od 20 vetrenjaca na vodu koje ce ciniti najvece postrojenje ove vrste na svetu. Na ogromnom stubu nalazi se trokraka elisa ciji je svaki krak dugacak 15m, a koja zahvaljujuci generatoru, kineticku energiju kretanja morske vode pretvara u elektricnu struju koja odmah može da se pusti u naponsku mrežu.

Plima i oseka ponajviše nastaju zbog privlacne sile Meseca i baš kao i polovina lunarnog perioda, imaju dva vršna udara dnevno na svakih 12 sati i 26 minuta. Ovaj ritam povremeno odstupa u zavisnosti od privlacne sile prouzrokovane rastojanjem Sunca od Zemlje, kao i u zavisnosti od morskih struja koje menjaju svoj tok u skladu sa godišnjim dobima.

Za izgradnju ovako zamašnog postrojenja važno je da razlika izmedju plime i oseke bude velika, pa su samim tim bitni i geografski pložaj, dubina vode i širina morskog rakavca gde ce se centrala izgraditi. Ipak, ako je nalet mora suviše silovit, postrojenje na dnu mora može da pretrpi štetu.

U Severnoj Norveškoj odnos svih ovih parametara je savršen, postoji mnoštvo uskih kanala, fjordova, rukavaca, plitkih i sa malo zapreka, narocito u oblasti Skjergardena, baš preko puta grada Hamerfesta. Oni toliko uvecavaju nalet plime da prave razliku od tri metra u nivou vode izmedju plime i oseke (maksimum na našoj planeti je 15 m). U takvim uslovima voda nadire sa 7 km/h, a uski zalivi ujednacavaju razne podvodne struje terajuci ih sve u jednom pravcu.

Za Norvežane koji se bave ovim poslom najvažnije je to što je rec o struji dobijenoj na potpuno cist nacin, dakle bez zagadjenja okoline. Kad centrala proradi, ona ce strujom prvo snabdevati 11.000 stanovnika grada Hamerfesta. Ovaj udaljeni evropski grad bio je jedan od prvih na svetu koji je pre stotinak godina dobio ulicno osvetlenje, kao poseban kuriozitet. Zbog visoke geografske širine tamo u prvih par meseci u godini vlada tama, a samim tim se i struja mnogo troši.

Po procenama, u Norveškoj ima šezdesetak mesta na kojima ovakve elektricne centrale mogu da se sagrade, a samu ideju o iskorišcenju svojih fjordova, kanala i zaliva vec pominjani norveški inženjeri duguju komšijama Dancima i njihovim tehno-vetrenjacama. Pravljenje prvog generatora stajalo je 8.000.000 € dok ce izgradnja svih 20 (pojedinacne snage 300 Kw), koji treba da budu završeni do kraja 2004. godine koštati oko 100.000.000 €. Kao dodatak, ta postrojenja se lako sastavljaju i održavaju, tiha su i ne ugrožavaju morski svet, na dobrobit cele planete i njenog cistog vazduha.

O njihovoj zamisli treba još dodati da nije došla iz-nebuha vec je bilo pokušaja za iskorišcavanje plime i oseke za dobijanje struje, posebno u Francuskoj, Rusiji i Kanadi, gde ovakva postrojenja još rade, a zbog toga i Engleska hoce da iskoristi kanal Lamaš/Engleski kanal i kod Devonšira sagradi nešto slicno onom u Hamerfestu, pogotovu zbog uskih zaliva i radovi bi trebalo da otpocnu ove godine, a ekološki znacaj ovih postrojenja kojih je sve više je nesamerljiv.

ŽeljkoŽivaljević