Emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Šta se dogodilo u novoj emisiji saznajete zahvaljujuci priloženoj play listi, ko se u njoj pojavio otkrivaju fotke i tekstovi, a kako je sve zajedno zvučalo možete čuti ako pokupite priloženi audio.

Naredna emisija je u subotu, 14. avgusta

Neka lica iz proteklih godinica

Brian Gorodetsky, mikrobiolog, nano-izučavalac, radio-novinar i - klovn! Ana mu je idealno društvo.

Violeta Ivković se kroz ovu emisiju sita naputovala virtuelnih doživljaja iz Flight Simulatora. U stvarnosti voli da je voze motornim zmajem i - Boingom 727!

Gojko Adžić je glavni i odgovorni urednik časopisa "Mikro". U vreme kada sam ga upoznao, bio je urednik Linux rubrike i izgledao je baš ovako.

Uvek zanimljiv - i kao izvršni urednik (nekada) i kao direktor časopisa "Mikro" (sada): Aleksandar Spasić-Spaske.

Medijski CV Relje Jovića toliko je bogat da ovaj kvadratni centimetar prostora to jednostavno ne može da podnese! Vezujte ga za "Mikro" i "PC petak".

Tri IT barda: Branko Djaković, dr Dragan Ćosić i Voja Antonić.

Nebojšu Miskovića-Hogara (desno) ne srećem kad hoću, nego kad mogu. A vredi ga sresti, zbog radija i onog što čini za isti.

Iz današnje emisije

Raport o Londonu

LONDON. Jooooooo... Jaaaaaooo... Uuuuuuuu... Nešto slicno napisah i na razglednici, ali stvarno - idi begaj. Taj grad je mentalno rastrojen. U pozitivnom smislu. Nije ni cudo što su Josip i Iva ostali toliko dugo onomad. Svida mi se, svida mi se, svida! Jel' sam rekla da mi se svida? Ono cega se ja secam kad sam bila tamo pre tacno 10 godina (opa, zar vec?) jeste da je bio tih, skoro napušten, nekako zatvoreno dostojanstven u svom sivilu i mokrim plocnicima. Ali sada! Verovatno najvažniji faktor jeste da je bio lep i suncan dan. A kako sam cula, tada se svi pomame.

Da, kapetan je bio Nebojša Vukojcic, ni manje ni više. S njim sam i išla da se šetam okolo naokolo, niko drugi nije hteo da baza po gradu. Svi cuvaju te džeparce jer su jako dobri, 50-60 funti, a ne kao neki, je li, koji sve spiskaju. Ovaj put nisam na hranu, jer je Neša castio picom u italijanskom restoranu pored pozorišta na Pikadiliju, gde je citavo osoblje Made In Italia, odakle sam i marnula jednu slatku pepeljaricu uz njegovu podrsku. Ali sam zato kupila dve dobre knjige i neke CD-e. A da, i trešnje! Lepe, velike, socne, slatke trešnje. Mmmm... Nebojsa te puno puno pozdravlja, stvarno je zabavan covek. Nisam davno imala tako zabavan dan kao juce sa njim. On ima oko 40-tak godina, radi za Emirates vec 12 leta, a pošto je neko vreme živeo u Londonu, imala sam savršenog vodica.

Prvi plan je bio da odemo u muzej, cemu sam se ja jako radovala. Ali onda je došlo do promene istog, jer je dan bio suviše lep da se provede u zatvorenom. Što je bilo još bolje rešenje! Hotel je, inace, odmah do aerodroma, pa smo morali prvo busom do metroa, a onda pravo na Covent Garden. I tu ti ja stadoh i pomislih ono što i pre rekoh - joooj! Gužva, gomila ljudi šeta, trckara, sedi i pije, muzika sa svih strana, žamor, vika, halabuka. ŠARENILO.

Zgrade, jao te zgrade u Londonu. Mora da postoji neka knjiga samo o njima. Tako su cudne, kao da su sve ustremljene na ulicu, žitelje grada i one koji su tu na neko duže vreme. Gutaju grad.

Uglavnom, prvo što smo uradili poneti svom tom trkom i frkom jeste da smo - seli. I popili pivo na miru. I to ceško, bogami. Plzensky Pils. I posmatrali svet. Sve, stvarno sve i svako može da se vidi. Jedino što povezuje ljude jesu zvoncare. Svi ih nose. (Da, nisam kupila ništa od garderobe i accessories, cak ni u Body Shop nisam ušla, da li mi verujes!)

Onda smo ustali i krenuli u istraživanje. Napravili tek dvadesetak koraka, kad ono trg kod St. John ili Paul katedrale, gde su neki ulicni zabavljaci imali šou. Neki sredovecni ispijeni bezdlaki Englez, sa suvim ustima i nenormalnom energijom, u nekom prljavom crnom odelu i beloj majici sa tregerima, animirao je publiku time što odvoji troje njih i onda im daje neke zadatke. Kao u kakvom amaterskom pozorištu, kada moraš da ponavljaš odredene pokrete i vriske. Bilo je jako zabavno!

Ulicni zabavljaci na Covent Gardenu

Onda zadosmo u neki sokak gde je svirao gudacki sekstet, 4 violine, celo i kontrabas. I oni su imali neki svoj duhoviti nastup, ali pracen klasicnom muzikom. I njima smo tapšali i dali koju funtu. Svi ti traže kintu u tom Londonu. Jeste da je stvarno zanimljivo i uveseljava ljude, al' što se grabe za lovu, pa to ti je. Kao da svi žive od tih dobrotvornih donacija.

Posle smo se spustili do Trafalgar skvera. Kad je puk'o pogled! Bum. Citav trg okupiran. Klinci se brckaju u fontani, roleri obuceni u neke uske outfite pravo iz 80-tih, i to na onim starim rolšulama, dva sa dva tocka. Turisti škljocaju ili, što je cešce, snimaju i digitalno beleže sve te trenutke sa odmora. Okolo nas ambasade, golubovi, dabl-dekeri i krekeri. A vetar pirka li pirka. Onda Piccadilly - svetlece reklame, rege-bend na cošku, pozorišta, bioskopi. Ah, kultura.

Stvarno bih volela jednom da odem u London na malo duže vreme, da bar vidim taj narodni muzej i mnoge druge, i odgledam koju predstavu, i ostanem tri sata u Virgin MegaStoru.

I uzmem još neku pepeljaricu.

Ana Modlijana, maj 2001.
(iz dnevnika stjuardese)