Rade Santrač: Malta, Malta i vijetnamski sindrom

Priča k'o iz topa!

U, i dalje akutnom, nedostatku alatki za rad (sound), moj sjajni radijski kolega i prijatelj Rade Santrač s vremena na vreme napiše neki tekst, te ga ja sa zadovoljstvom okačim kako u emisiju, tako i na Asteroidni sajt. Nedavno se Rade, alijas Workee Gossip, malo isključio iz odlične svakodnevice i posvetio temi o kojoj je sa nekolicinom svojih prijatelja na Malti pričao pre neki dan. A onda je, kao iz topa, izašla ova priča...

Bez ikakvih preteranih uveravanja u suprotno, Malta je mesto nesto slicno ne tako prometnoj autobuskoj stanici. Koliko god stanovnici, a tu ubrajam i sebe, zeleli da se otrgnu utisku da je sve nije samo “u prolazu” tako u isto vreme vidjamo stvari koje su tu i kojih vise nema u tamo nekom vec sledecem trenutku. Zasto je to tako? Recimo prvo zbog geografskog polozaja Malte. Raskrsnica morskih, a i vazdusnih puteva, kamicak prepun raznoraznih pogodnisti za ostroumne trgovce, konektore Istoka i Zapada, sada vec zvanicno Evrope i ostalog dela sveta.

Ovo je mesto za turiste i za one koje privlaci sama pomisao da ste na ostrvu, da ste na mestu po kome su nekada hodali cuveni malteski vitezovi, ili da ste na plazi posle burnih poslovnih perioda. Ali opet se vracamo na to da su svi jednog trenutka tu, a sledeceg vec ko zna gde.

Za mene, balkansko-klimatskog kontinentalca, sve je ovo jedna nova navika, jedno pravilo koje se postuje zarad opstanka. Interno nazvan “Vijetnamaski sindrom”, od koga neki svesno pate, a neki ne, prozima sve trenutke vaseg dana. U pocetku, dok sam se jos navikavao na sve to, bilo mi je prosto neverovatno da neka manja grupa ljudi koja se drzi zajedno iz samo njima znanih razloga, a kojoj sam i ja kasnije pripadao, moze da se rasturi, nestane i ostane samo za neki osmeh ili neku pricu u neko gluvo doba. U zivotu to obicno biva iz mnogo drugih razloga, ali ovde mozda i suvise trenutno, banalno da bi bilo prihvaceno na tradicionalan nacin, desavanja ostaju propracena samo potvrdnim klimanjem glave i nevericom da jos jedan od nas odlazi.

Bilo je tu mnogo likova. Da zanemarimo one koji nisu vredni pomena, grupu su cinili ljudi, prepametni za neke domace tokove, ali i dovoljno hrabri da, zargonski receno, “diluju” sa musavim malteskim poslodavcima. Od najcrnjih poslova, do ugodne kancelarije, grupa ljudi koju znam neverovatno uporno radi na tome da pokaze koliko moze i koliko je spremna.

Sve su to mnogo dobri likovi prepuni duha, domaceg zargona, spremni da pomognu kad god i koliko god i uvek ostri na jeziku, jer je to sada vec deo njihove komunikacije za opstanak. Dovoljno je da provedete samo jedan dan sa svakim ponaosob, ucestvujuci u nekoj od vaterpolo utakmica ekipa iz kraja, pa do neke neobavezne spike uz “CISK Export”, lokalno pivo prijatnog ukusa - i da shvatite da su to ljudi neizmerno velike volje za zivotom, velikog srca, sa mnogo korisnih saveta i bezbroj zanimljivih teorija o onome sto ih okruzuje.

Jedno takvo maltesko leto je iza mene. Sada vec cetvrti put, znajuci sta sve moze da me iznenadi, iskusno sam odabirao trenutke iza kulisa i nadgledao s prijateljima svet oko nas. Uz obavezne cvikere, u shortcu za kupanje i sa kljucevima oko vrata na povezu „Crvene Zvezde“, birala se busija ili balkon s pogledom. Papuce kao krik poslednje mode, odavale su nasu lezernost do beskraja. Trenutak dalje bio je neki pokret do obliznjeg stadiona na fudbal, pa trk do DVD kluba po neki blockbuster - i tako u krug. Vec po navici, posao je samo uhodana rutina svih nas, srpski jezik koji sada vec kao brzine na nekom komfornom automobilu iskusno menjamo za svakodnevni engleski i onaj prijatan osecaj da smo opet svi na okupu. I onda istina...

Jedan od nas, zarad valjanih razloga napusta ostrvo. Momak koji je i sam zaboravio koliko je godina proveo na kamicku, momak koga smo svi znali, s kojim smo bili prijatelji. Cuo se komentar: „Vijetnamski sindrom“. Znao sam da je to istina od koje smo se ponekada skrivali i bili srecni. I onda hiljade slika svih onih koji su protutnjali kroz nase zivote ovde i koji su isto tako odjednom nestali, a s kojima smo bili beskrajno OK.

Ponekad se pitam: hoce li moj gradski ususkani mentalitet u odnosu na ovaj ritam nekada drugacije, recimo refleksno, odreagovati na sve tajfune koji nas ovde cekaju? Ako je svaki nestanak spoznaja da se ovde prijatelji lako gube, i to ne medjusobnom krivicom, onda je to paradoksalna postavka od one koja je za sve nas prirodna i ispravna.

Drugim recima, svako od nas koji u sebi drzi veliku rezervu za svakoga, a koji je zbog licnih potreba zeljan komunikacije i prijateljstva, mora da prodje kroz brutalan trening, koji zahteva navikavanje na svaciji odlazak, a samim tim i kreaciju obrambenog mehanizma slicnog Air Bag-u. Na zalost, ne postoji simulacija, vec samo nevesti rez na zivo i gomila osecanja koja se protezu kroz sve dimenzije vremena i prostora. Na kraju, pojedinac postane cudan okolini iz koje potice, cardak ni na nebu ni na zemlji, sa svim onim trenucima spoznaje da je vreme tamo negde kod kuce, u zabranjenom gradu, protutnjalo bez tebe i da su tamo svi stariji za neki drugi sekund, paralelan tvome.

„What doesn’t kill you makes you stronger“. Ali niko nije dodao da nas to cini drugacijima, sto je, valjda, i normalno. Po inerciji, svaka sledeca prica o necijem odlasku jeste samo primer za preispitivanje nas samih koliko smo realno na zemlji i spremni da primimo udarac. Od onoga ko odlazi, od zivota preko, na Malti.

Ako Vas neko pita kakav je zivot u inostranstvu, ovo je jedna od prica koju mu mozete ispricati. Mesto nesto slicno ne tako prometnoj autobuskoj stanici...

Rade Santrač

Violetanews: moje omiljene IT vesti

Zombiji su medju nama

Prema istraživanju kompanije Sophos iz prošlog meseca, skoro 43% svih neželjenih mejlova dolazi iz Amerike. Što ce reci da je antii-spam zakon izglasan u SAD- u pre devet meseci, malo šta promenio. Na drugom mestu po slanju spama u svet nalazi se Južna Koreja koja je od februara utrostrucila svoj udeo u tome. Pozitivno je da je Kanada napravila znatan pomak u smanjenju junk mejlova prepolovivši njihovu distribuciju sa 6.8% na 2.9%.

Po americkom zakonu (koji ocito još uvek nema velikog efekta), spameri odlaze u zatvor. Pride, van zakona se stavljaju i njihove mnogobrojne taktike u skrivanju sopstvenih tragova. U martu su velike kompanije AOL, Microsoft, Earthlink i Yahoo nagrnule na sudove tužbama protiv pojedinaca za koje kažu da su slali spamove uz pomoc otvorenih proxi servera a preko trecih, nedužnih lica koji i ne znaju kada su njihovi kompjuteri postali slepi izvršioci tudih naredbi.

Od marta do sada nema još ni jedne izrecene presude, a zombiji mirno nastavljaju da osvajaju svet.

Žene-igrači video igrica Tipicna žena igrac u Engleskoj cini svega jednu cetvrtinu fanova video igrica, ima izmedu 30 i 35 godina, pred kompjuterom provodi igrajuci se oko 7 sati nedeljno i na kupovinu igrica troši otprilike 250 evra godišnje. Istovremeno, žene u Južnoj Koreji cine 69% od ukupnog broja zaljubljenika u igrice, dok je taj procenat u Americi prepolovljen na 39%. No, ustaljeno mišljenje da muški pol ima monopol nad kompjuterskim igricama pocinje polako da se menja. One se igraju više nego ikada ranije. I što je najvažnije, tacno znaju šta žele.

Do sada su u radnjama koje prodaju igrice preovladavali naslovi na teme sporta, trka ili ratova, što svakako ostavlja utisak da je ta roba namenjena pre svega mladim osobama muškog pola. U boljem slucaju, mogle su da se nadu biseksualne igre tipa Simpsonovih ili Princa od Persije. A evo do kojih je zakljucaka došlo istraživanje kompanije Sony na pitanje šta žene vole:

Žena voli jednostavne komande i nekomplikovane poteze, na šta ce se muškarci verovatno slatko nasmejati, ali, ima tu još ponešto: ona želi da zna da igra nije puko gubljenje vremena, ona voli brzu igru i još bržu pobedu. I pre svega – nikako ne voli da umire na kraju.

"Izgleda da je neophodno pomeranje perspektive kompjuterskih igara, – kaže Sonijev predstavnik - sa stanovišta u kome si ili apsolutni pobednik ili totalni gubitnik, na ono da si ravnopravan, poštovan protivnik koji se samo dobro zabavlja."

Violeta Ivković

Radio-robot: Hal 9000

Telefon sa nosem

Jeste li ikada razmišljali kako bi to izgledalo kada bi telefon, sem zvucnika i mikrofona, imao recimo i... nos? Da, tada bi u svakom slucaju morali da vodimo još više racuna o svežem dahu, a možda i tome da ga što manje izlažemo hladnoci, jer ništa gore od prehladenog mobilnog telefona ciji vam je nos uperen u lice. Za sve onr koji se pitaju ima li cela ova prica ikakvu poentu, sledi i rasplet, možda ne tako neobican, ali u svakom slucaju interesantan.

Posle price o problemu sa prejakim zvucnicima koji bi eventualno mogli oštetiti sluh korisnika, ponovo cemo se pozabaviti nemackom kompanijom Siemens, iz cijeg ogranka koji se usko specijalizovao za proizvodnju mobilnih telefona, stižu veoma interesantne vesti. Naime, telefoni ovog proizvodaca bi u bliskoj buducnosti mogli biti opremljeni posebnim senzorima, koji bi, u maniru najosetljivijeg nosa mogli detektovati loš zadah korisnika i o tome ga obavestiti odgovarajucim, verovatno veoma diskretnim signalom. Ovaj senzor bi ujedno mogao da posluži i kao alko-test koji bi korisnika blagovremeno odvratio od vožnje ili upozorio njegovog sagovornika da sve što cuje sa one strane veze ne shvata zdravo za gotovo.

Ovaj senzor veliki svega par milimetra moci ce da detektuje i povecanu koncentaciju smoga i raznih štetnih isparenja, pa ce biti posebno koristan za sve koji se zbog posla ili iz nekog drugog razloga cesto nalaze u okruženjima sa visokom koncentracijom zagadenja, koja mogu biti i opasna po zdravlje. Ova tehnologija se još uvek nalazi u probnoj fazi a ocekuje se da ce se u komercijalnoj primeni naci tek za par godina.

Umesto visprenog komentara za kraj cemo pokušati da budemo vidoviti. Eto, tako cemo recimo predvideti da ce mobilni telefoni u buducnosti ugradene kamere koristiti da detektuju neurednu frizuru i neopeglana odela korisnika i blagovremeno ih o tome upozore. U njih ce verovatno biti ugradivani i mini osveživaci daha i pregrade za cešalj i ogledalce, dok ce posebnim zvukom i odsecnom glasovnom komandom „ispravi se!“ telefoni voditi racuna i o pravilnom držanju korisnika.

Buducnost ce svakako biti lepa i, naravno... mobilna.

Srdjan Paunović

Željko surfuje: umesto kolumne

I Ford razmišlja o Linuxu

Sve veci broj velikih kompanija je ugradila neka od Linux rešenja u svoju infrastrukturu ili razmišlja o uvodenju ovog operativnog sistema. U prilog tome jedan od najsvežijih primera je i kompanija “Ford”, koja istražuje mogucnosti da umesto starih Unix servera primeni nove uredaje bazirane na Linuxu.

U Fordu se trenutno koriste serveri koji se baziraju na verzijama Unix-a koje dolaze iz IBM-a SUN-a, HP-a, a razlozi za ovakvo razmišljanje o prelasku su pre svega smanjanje troškova. Linux nece u potpunosti potisnuti Windows sa kompanijskih servera, ali ce biti zastupljen u znacajnijoj meri.

Medutim, kada je u pitanju Linux na desktopu, tu su stvari drukcije, jer je Ford potpisao trogodišnji ugovor sa Mikrosoftom o implementaiji Windows operativnog sistema.

U kompaniji su izjavili da smatraju da je Linux spreman za ulazak na “velika vrata”, ako ništa drugo, a ono bar na serversko polje. Razmišljanje o uvodenju Linux-a u ovoj kompaniji potice i od potrebe da se pojednostavi i standardizuje celokupna IT infrastruktura, koja je posle dužeg vremena postala i suviše “šarena”, da bi se na lak nacin mogli uklopiti svi prisutni protokoli. Za citav ovaj posao ce, kako se procenjuje, biti potrebno od tri do pet godina.

Željko Živaljević

Predstavite se firmi Adobe

Mejd In Srbija

Korisnici i propagatori Adobe softverskih paketa bili su pozvani da prisustvuju konferenciji za štampu povodom dizajnerskog konkursa "Predstavite se firmi Adobe", na temu "Mejd in Srbija", koja je održana u četvrtak, 7. oktobra u podne, u prostorijama firme CET, Knez Mihailova 6/VI u Beogradu.

Cetvrti tradicionalni dizajnerski konkurs ove godine zajedno organizuju firme CET, Adobe distributer za Srbiju i Crnu Goru, i Extreme, Adobe partner. Organizaciji su se prikljucili i Ministarstvo kulture kao pokrovitelj konkursa, kao i casopisi PC Press i Ekonomist, kao medijski sponzori takmicenja. Ostali sponzori su firma HSM iz Beograda i Bizart, kao sponzor štampanja radova.

Konkurs je zbog velikog interesovanja produžen i traje do kraja meseca oktobra 2004. godine. Pozivamo vas da zajedno još jednom podsetite sve zainteresovane da se prijave na konkurs i osvoje vredne nagrade i da im se, istovremeno, pruži mogucnost da kroz digitalnu formu iskažu svoja razmišljanja na temu Mejd in Srbija.