Violetanews: moje omiljene IT vesti

H@ppy birthday!

Možete li da se setite kada ste poslali prvi e-mejl? Verovatno ne, osim ako niste pravi novajlija na netu.

Ray Tomlinson, da bi se setio svog prvog e-mejla, morao bi da se vrati 30 godina unazad. Jer, tada je izumeo softver koji je omogucio slanje poruka izmedu dva kompjutera. Ili, još preciznije, postao je otac malenog znaka @, ikonice koja simboliše internet poštu.

Softver, koji sadrži dvesta kodnih redova bez ovog znaka malo šta bi ucinio, pošto upravo taj majmuncic na svoj elegantan nacin organizuje adrese ljudi i kompjutera. Tekst prve poruke koju je Tomlinson sam sebi poslao sa jednog na drugi kompjuter tog oktobra 1971. godine izgubljen je.

Internet sa multimedijalnim web sajtovima i sofisticiranom tehnologijom danas se veoma razlikuje od svoje nekadašnje inkarnacije. Pa, iako nisu sve promene na bolje, iako nas zatrpavaju komercijalni mejlovi i naporni spamovi, poruka koju je Ray Tomlinson omogucio svetu nedvosmislena je i jasna: u ovom trenutku, na desetine miliona poruka se šetka s kraja na kraj sveta pristižuci na približno bilion adresa. I ono što je u tome najvažnije - ljudi nastavljaju da komuniciraju.

Net dileme Koliko puta smo culi recenicu: "Moje dete zna o internetu više od mene". Ona je najcešce izrecena u pozitivnom kontekstu, ali, da li da li je to baš tako? Roditelji internet vide kao pozitivan medij i pritom nisu svesni rizika koji on nosi. Takav stav roditelje onemogucava da pomognu deci i da ih upute u ispravan, i, pre svega, bezbedan pristup internetu.

Kako bi im pomogli, prvo bi sami roditelji morali da prepoznaju mogucnosti, pa i rizike interneta. Deca ne mogu da snose tu vrstu odgovornosti i teško im je da razluce šta je na netu prihvatljivo a šta rizicno. Za pocetak, od njih se, kako bi uopšte pristupili nekim sajtovima traži da unesu svoje licne podatke, što je uobicajeni deo svakog registracionog procesa. Po istraživanjima, svega 5% roditelja je o tome obavešteno, jer je kompjuter, sam po sebi, igracka za jednog igraca. Preusmeravanje neželjenog sadržaja je zapoceto u anti-spam kampanji, ali je u rukama provajdera. Mogucnost da se otvore vrata prostoru u kome bi deca na jednom mestu našla sve što ih zanima svakako bi pomoglo. A šta bi, u meduvremenu, roditelji mogli da urade?

Možda je rešenje u redovnim, strpljivim i pažljivim razgovorima sa decom o njihovim žejama i onome šta ih na netu zanima, bez ustezanja da se spomenu i neprijatnosti koje ih tamo cekaju.
Ili, što da ne, dovlacenjem još jedne stolice ispred monitora.

Violeta Ivković

Radio-robot: Hal 9000

Kosa izdaje pijance

Verovatno ste bezbroj puta culi o mnogim "proverenim" metodama koje omogucavaju da se cak i posle najludih proslava obmane nesrecni saobracajni policajac, koji ni ne sluti da je covek koga je zaustavio popio malo više od "jedne cašice".

Odnedavna i po ovom pitanju u pomoc priskacu nove tehnologije. Od sada ce sopstvena nevinost ili tuda krivica biti jednostavno dokazive - i to uz pomoc analize uzoraka kose. One ce obezbediti ne samo dokaze o tome koliko je neko uneo alkohola u organizam u prethodnih nekoliko sati, vec i u nekoliko proteklih nedelja, pa i meseci. To je moguce zahvaljujuci posebnim hemikalijama koje se javljaju u organizmu posle konzumiranja alkohola i iz njegovog veceg dela uglavnom nestaju u roku od par sati - ali se u vlasima kose mogu zadržati i mesecima.

Na ovaj nacin moguce je veoma precizno utvrditi neciju sklonost ka picu, što je od izuzetne važnosti za testiranje kandidata za rizicna zanimanja poput pilota, lekara i drugih, tako da bi ovakvi testovi uskoro mogli da postanu i sastavni deo redovnih sistematskih pregleda.

Po recima naucnika koji su razvili ovu vrstu testova, jedini nacin da se prikrije neumerenost u picu je da se kosa potpuno ukloni brijanjem. Još samo treba ubediti okolinu da je svrha nove frizure jacanje korena kose - i problem sa razotkrivanjem je rešen... Naravno, daleko ozbiljniji problem sa alkoholom ostaje u ojacanom, izdajnickom korenu kose!

Srdjan Paunović

Željko surfuje: umesto kolumne

Pensilvanijska misterija

Americka kablovska televizija “Saj-fay” i advokatska kancelarija zastupnika Džona Podesta nameravaju da se sude sa svemirskom agencijom NASA, zahtevajuci da se razjasni zagonetni dogadjaj koji se desio daleke 1965.godine u šumi oko gradica Kekeburga u državi Pensilvaniji i da se obelodane tajne informacije u vezi sa NLO-om.

Tada je lokalno stanovništvo videlo ognjenu loptu koja je aterirala u planinskom podrucju sa gustom šumom u neposrednoj blizini grada. Vojska je odmah blokirala ceo kraj, zapažen je dolazak teških kamiona i helikoptera, a u gradu je bilo uvedeno vanredno stanje. Situacija je ocigledno bila veoma ozbiljna, ali vlasti ni dan-danas nisu objasnile šta se tamo zaista dogodilo.

Ovakav odnos prema zainteresovanima za sudbinu ove letelice (ma kakva bila) doveo je do pojave više teorija, jedna od njih govori da se na tle Pensilvanije srušio sovjetski vojni satelit, što nije docekano od strucnjaka kao legitimna pretpostavka. Sem toga, zvanicni zahtevi da se javnosti otkrije uzrok ovog dogadjaja poslati su u NASU i u Pentagon, ali pošto nisu izazvali nikakvo reagovanje, TV stanica “Saj-faj” je cvrsto rešena da dode do istine sudskim putem.

Uostalom, istina je negde tamo, zar ne?!

Ajkula-robot

Jedina razlika izmedju prave i robot-ajkule, po Endru Smitu tvorcu ove druge, je što robot-ajkula može da pliva u svim pravcima, pa i unazad. Tu razlike i prestaju jer su prave ajkule, koje plivaju u Nacionalnom morskom akvarijumu u Plimutu prihvatile pridošlicu i poslužice naucnicima kako za pracenje ponašanja ajkula, tako i za privlacenje pažnje posetilaca, a ime joj je “Roboshark”.

Robot je imitacija sive ajkule, dugacak je 2m, težak 35kg i podeljen na tri dela. Senzorima i malim elisama upravlja jedan racunar; pomocu elektronike može da zaroni do 30m dubine, a pliva brzinom od pet kilometara na cas, što je slicno kretanju prave ajkule.

Pored svog “angažovanja” u akvarijumu, “Roboshark” je koristila britanska TV stanica BBC za snimanje dokumentaraca o ajkulama, a jedina nevolja ove mocne robotske mašinerije je što mora da joj se pune baterije na svaka cetiri sata.

Željko Živaljević

Ivan skrečuje: DJ traktati

Da li nam je potreban SP2?

Gotovo da smo se navikli na razne updateove, zakrpe i fix datoteke, potrebne svima koji na svom racunaru ne žele raznorazne trojance, viruse i adware. Naravno, tu je i Windows Service Pack. Do skoro smo svi manje-više bili zadovoljni i sa SP1, ali od sada...

Dakle, Service Pack 2 je tu. Šta konkretno donosi tih 80 MB downloada? Kao prvo, mnooogo vecu bezbednost. Internet Explorer konacno ima pop-up blocker, tj. bloker iskacucih prozora, koji na našim (sporim) dial-up vezama radi veoma dobro. Tu je i Information Bar, koji Vas obaveštava o procesima dok se krecete Internetom. Add-ons za IE (svima nama omiljeni Yahoo! Bar) se sada mogu organizovati te je njihova efikasnot poboljšana sa Ad-on Manager-om.

Najveca novost su poboljšanja Internet Firewall-a.On je sada po default podešavaju ukljucen, a konfigurisanje je uveliko olakšanoWindows sada veoma dobro saraduje sa broadcast i multicast severima (streaming audio-video fajlova, telekonferencije) mada to mnogi naši korisnici (na žalost) nece osetiti zbog, opet, sporih veza. Tu su i smart download – za pametno skidanje datoteka te Automatic updates – za redovno ažuriranje zakrpa.

Instalacija može da potraje i sat vremena – u zavisnosti od hardvera i podešavanja postojeceg softvera. Inace, SP2 je critical update, tj. neophodan je svima. On u mnogome poboljšava rad Windowsa, a narocito sigurnost racunara. U današnje vreme raznoraznih digitalnih napasti, SP2 je "must have". Ocena – 10.

Ivan Trajković