Ukoliko je verovati anegdoti, na jednom kongresu pisaca, zametnula se rasprava koja je pokušala da odgovori na pitanje da li se danas piše kao nekada, ili pak nove tehnologije menjaju i stil pisanja. Eli Finci je tada, navodno(!?), rekao da “danas” ne možemo pisati kao pre pedeset godina, jer do mora više ne putujemo “pet dana”, vec brzim vozom stignemo za jednu noc. “Da”, rekao je Ivo Andric koji je govorio odmah nakon Fincija. “Ali žena, kao i pre pedeset godina, još uvek u stomaku bebu nosi devet meseci”. Možda je upravo ova literarna zagonetka prvo i pravo pitanje za Vladislavu Gordic Petkovic, književnog teoreticara, kriticara i prevodioca, jer njena nova knjiga “Virtuelna književnost”, koja sabira tekstove objavljivane u «Danasovoj» Com.mediji, pokušava da definiše nove literarne tehnologije. Vladislava Gordic Petkovic je profesor engleske i americke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavila je knjige: “Sintaksa tišine: poetika Rejmonda Karvera”, “Hemingvej: poetika kratke price” i “Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze”.

Danas: Dakle, Finci ili Andric?

Vladislava Gordic Petkovic: Finci i Andric govore o razlicitim stvarima: jedan o tehnologiji, drugi o prirodi. Tehnološki izumi stvaraju nove mogucnosti i menjaju naš doživljaj sveta - to je Finci i hteo da kaže, a Andric ga nije razumeo.
Kada se govori o uticaju tehnologije na pisanje, zaboravlja se da je i papir proizvod tehnologije: uopšte, sve od tocka pa nadalje je tehnologija, samo što mi nemamo tu svest, jer tehnologije smo svesni jedino onda kad smo ocevici njenog razvoja. Tehnologija menja život: da budemo iskreni, zasad ima vece mogucnosti da ga ukine nego da ga stvori, ali sve izmedu rodenja i smrti ona menja, svidalo se to nama ili ne.
Pisanje je, uostalom, tehnologiji slicno i po tome što podrazumeva spoznaju sopstvenih granica. Kao što je pitanje forme umetnickog dela važno koliko i njegov sadržaj, tako je i tehnologija vid odnosa prema stvarnosti koji definiše samu tu stvarnost. Onaj ko želi da piše može ignorisati kompjuter kao pomagalo i ekran kao dimenziju teksta, ali ce teško ignorisati papir i olovku. Tehnofobi, a narocito vebofobi - oni koji se plaše Interneta, smatrajuci ga tehnikom rasrbljavanja, okom Velikog brata, ubicom knjige i cime sve ne - zaboravljaju da je tehnologija u velikoj meri jedno izražajno sredstvo sa mnoštvom mogucnosti a malo ogranicenja.

Šta u sebi mora da sadrži jedno književno delo da bismo ga svrstali u svet virtuelne književnosti?

Kao što je tehnologija pocela pre Interneta, tako je i virtuelna književnost nastala pre kompjutera. Ona ima, kao što pokušavam na više mesta da dokažem u «Virtuelnoj književnosti», korene u tradiciji, i zato stalno osecam potrebu da pravim paralelu izmedu «Biblije» i «Hazarskog recnika». Paviceve knjige ne bi bilo bez Biblije kao njenog ishodišta, bez te decentralizovanosti teksta koja omogucava da se junaci srecu u razlicitim okruženjima i situacijama i da se aktivira rezervoar zapleta koji nema dna.
Virtuelna književnost promoviše interaktivnost, a interaktivnost i umrežavanje temeljne su osobine hiperteksta Simptomi hiperteksta u srpskoj prozi još uvek se pokušavaju podvesti pod «postmodernizam», ali oni se mogu objasniti jedino uticajima Interneta i nove medijske pismenosti.

Koji pisci, po vašem sudu, stvaraju domacu virtuelnu književnost?

Sve više se cini, a i književna klima to pokazuje, da je neophodno udružiti hermeticnost lepe književnosti i preeksponiranost mas medija, ali ne tako što ce se pisac udvarati citaocu nego tako što ce ga provocirati na savez, sukob ili kohabitaciju. Medu takve »provokatore« spadaju, recimo, Sava Damjanov i Sreten Ugricic. Oni sigurno sebe ne vide kao promotere virtuelne književnosti, ali se u njihovim knjigama (narocito u mojoj omiljenoj, Ugricicevom romanu «Maja i ja i Maja») prepoznaje ono što nazivam «nova hipertekstualnost». U «Linkovima za navigaciju kroz 'Virtuelnu književnost'», malom glosaru koji otvara moju knjigu kao neka vrsta kondicionog treninga za dalje citanje, namerno napominjem da se radi o još uvek neprepoznatoj tendenciji u savremenoj srpskoj prozi. Virtuelna književnost tek nastaje iz nove hipertekstualnosti kao literarna tradicija buducnosti.

Da li ce mogucnost citanja CD knjiga na kompjuterskom monitoru uništiti staru dobru naviku držanja knjige u ruci?

Citanje knjige i citanje ekrana toliko se razlikuju da cak ne bi trebalo ni isto da se zovu. Knjiga traži fokusiranost oka i uma, ekran disperzivnost; knjiga minimizuje vizuelni efekat, ekran ga potencira. Knjigu doživljavamo kao neku vrstu prirodnog okruženja, jer smo potpuno potisnuli svest da je i ona proizvod tehnologije, a kompjuterskom ekranu pristupamo sa snažnom svešcu o artificijelnosti medija. Mislim da je nemoguce porediti dva tako razlicita procesa, premda ih saznajni efekat svakako povezuje.
Svaki sukob izmedu knjige i ekrana lažan je i insceniran - razlicite tehnologije se po pravilu ne sukobljavaju, nego koegzistiraju. Ništa od to dvoje nije samo po sebi štetno ni blagotvorno - niti ce vas knjiga prosvetliti, niti kompjuter ozraciti.

Mića Vujičić